<%@LANGUAGE="JAVASCRIPT" CODEPAGE="1252"%> Untitled Document
Balkan

Poziv za razmatranje tužbe protiv Srbijee
Piše: Senka Kurt
4 avgust 2011 - Bivši tužilac Haškog tribunala Geoffrey Nice tvrdi kako BiH ima moralnu obavezu tražiti od Medunarodnog suda pravde da ponovo razmotri tužbu protiv Srbije, dok pravni eksperti smatraju da i dalje postoje velike prepreke za to.
Geoffrey Nice, bivši tužilac Medunarodnog krivicnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ/ICTY), kazao je prije nekoliko dana da bi Bosna i Hercegovina trebala pokrenuti ponovno razmatranje tužbe protiv Srbije za genocid pred Medunarodnim sudom pravde što je prije moguce.
Takode je rekao kako ponovno razmatranje tužbe predstavlja obavezu prema buducim generacijama, kako bi se osiguralo da drugi ne bi nanovo pisali nedavnu tragicnu istoriju ove zemlje.

Bosna i Hercegovina je 1993. godine uložila tužbu protiv te bivše jugoslovenske zemlje, optužujuci beogradske vlasti za genocid pocinjen nad muslimanima i Hrvatima u ovoj zemlji.

U februaru 2007. Medunarodni sud pravde (ICJ) je presudio da je tokom rata vodenog u BiH od 1992. do 1995. pocinjen genocid u Srebrenici (istocna Bosna) u julu 1995. godine, nakon što su snage bosanskih Srba osvojile taj grad i ubile više od 7.000 bošnjackih muškaraca i djecaka.

Medutim, ICJ je utvrdio da Srbija nije kriva za genocid. Kako je kazao ICJ, ta zemlja nije pocinila ili potaknula cinjenje genocida, niti je u tome bila saucesnik.

Sud je samo utvrdio da je Srbija propustila poduzeti sve mjere u granicama svoje moci kako bi sprijecila genocid u Srebrenici. Pored toga, nije u potpunosti udovoljila zahtjevima MKSJ/ICTY-a za hapšenjem i prebacivanjem u Haag osoba optuženih za cinjenje genocida.

Kljucni problem u dokazivanju navodnog ucešca Srbije u srebrenickom genocidu bila je nesposobnost BiH da dode do transkripta telefonskih razgovora izmedu ratnog komandanta Vojske bosanskih Srba Ratka Mladica i bivšeg predsjednika Jugoslavije Slobodana Miloševica, koje su oni vodili tokom pada Srebrenice.

Mladic, nacelnik Glavnog štaba Vojske Republike Srpske (VRS) koji se tereti za genocid, zlocine protiv covjecnosti i kršenje zakona i obicaja ratovanja, uhapšen je u maju ove godine, dok je Miloševic preminuo 2006. godine, prije nego što mu je okoncano sudenje pred MKSJ/ICTY-om.

Beograd je spomenute transkripte dostavio MKSJ/ICTY-u, ali ih taj sud nije proslijedio ICJ-u u skladu sa sporazumom postignutim izmedu bivše glavne tužiteljice MKSJ/ICTY-a Carle Del Ponte i Beograda.

Prije izricanja sudske presude u 2007. godini, postojale su samo dvije osude za genocid pocinjen u BiH.

U to su vrijeme Mladic i njegov nekadašnji politicki šef Radovan Karadžic još

uvijek bili daleko od pritvorske jedinice MKSJ/ICTY-a u Scheveningenu, dok je Del Ponte osigurala da se dokumenti koji bi mogli sugerirati genocidnu namjeru Srbije u BiH oznace kao strogo povjerljivi.

Okolnosti su se u meduvremenu promijenile, najprije hapšenjem Karadžica 2008., a potom i Mladica ove godine, a od nedavno je sve više poziva na ponovno razmatranje tužbe protiv Srbije.

Posljednji takav poziv došao je iz Fondacije “Pravda za Bosnu i Hercegovinu” sa sjedištem u Sarajevu koja je ponudila da u potpunosti pokrije troškove ponovnog razmatranja tužbe.

Predsjednica te Fondacije Fadila Memiševic je rekla da je do sad vec prikupljeno više od pola miliona eura.

“To je dovoljno za pocetak. Sad radimo na prikupljanju novca koji ce biti potreban za jacanje strucnog tima. Koliko je meni poznato, zahtjev za ponovno razmatranje ne mora podnijeti Bosna [kao država]. To može uraditi i posrednik, a naša je Fondacija posredniku vec dala sve ovlasti”, kazala je Memiševic.

Novi dokazi
Bivši clan ratnog državnog Predsjedništva BiH Ejup Ganic uhapšen je prošle godine u Londonu prema nalogu Srbije za njegovo izrucenje zbog navodnih ratnih zlocina.
Nakon njegovog oslobadanja i povratka u Sarajevo, Ganic je izjavio da je sa sobom donio dokument MKSJ/ICTY-a koji “pokazuje da se na teritoriji BiH desio medunarodni oružani sukob izmedu Srbije i BiH”.

“Nakon naših upornih pokušaja, uspjeli smo dobiti dokument od MKSJ/ICTY-a koji pokazuje da je vojska Srbije bila prisutna u Bosni tokom rata”, rekao je Ganic.

Ganic dodaje da se nada da bi ovaj dokument mogao imati važnu ulogu te dovesti do toga da ICJ donese drugaciju odluku.

“Za stabilnost Balkana je veoma važno da se stavi tacka na ovo pitanje. Ne trebamo se prepirati, nego razjasniti zbog Srbije, zbog Bosne, zbog buducih generacija”, zakljucio je Ganic.

U meduvremenu bi sudenja Radovanu Karadžicu, uhapšenom u Beogradu 21. jula 2008., i Ratku Mladicu, uhapšenom 26. maja 2011., takoder mogla donijeti nove suštinske informacije o prirodi rata koji se u BiH vodio od 1992. do 1995 godine.
Medutim, pravni zastupnik Bosne u tužbi protiv Srbije pred ICJ-em Sakib Softic upozorava da je još rano govoriti o mogucnosti sudskog preispitivanja ovog pitanja.

“Još uvijek nismo ispunili sve uvjete za reviziju. Nemamo dovoljno pretpostavki za ponovno sudenje”, kazao je Softic, priznajuci da je bivši tužilac MKSJ/ICTY-a Geoffrey Nice napravio “korak naprijed”.

Prema pravilima ICJ-a, BiH može podnijeti zahtjev za reviziju tužbe i ponovno sudenje nakon isteka najmanje deset godina od donošenja prve sudske odluke.

Taj rok istice 2017. godine. Tada ce osnovni uvjet za reviziju biti podnošenje novih dokaza.

Saopštenje Centra za evroatlantske studije

Ko skriva Ratka Mladića?

Ispitati krvave tragove: Vladimir Vukčević i Serž Bramerc

Ispitati krvave tragove: Vladimir Vukčević i Serž Bramerc

Centar za evroatlantske studije saopštio je povodom posete Serža Bramerca Beogradu da izjave državnog i političkog vrha Srbije u kojima se tvrdi da Srbija čini sve da locira i uhapsi haške begunce Mladića i Hadžića ne odogovaraju činjenicama

CEAS je podsetio na slučaj Miodraga Ivanovića, oca ubijenog vojnika Srđana Ivanovića, koji više puta javno izjavio da je njegov sin, u mesecima pre nego što je stradao u leto 2005, vozio generala Maldena Ćirkovića, tadašnjeg komandanta Prištinskog korpusa i haškog begunca Ratka Mladića.

„Vojska Srbije je nedavno prenzionisala Mladena Ćirkovića sa mesta zamenika načelnika GŠ VS, a da nije pokazala volju da ispita makar njegovu profesionalnu odgovornost ako već ne i krivičnu, za nasilne smrti tri vojnika na odsluženju redovnog vojnog roka u kasarnama u Leskovcu u periodu 2004-2005 (slučaj vojnika: Ivanovića, Kostića i Žarkovića), za koje je on kao komandant Prištinskog korpusa bio direktno nadležan“, navodi se u saopštenju.

CEAS podseća javnost da je ministar odbrane Dragan Šutanovac prvi put javno priznao postojanje slučaja Leskovac tokom skupštinske rasprave kada je poslaniku DSS replicirao rečima: “Hoćete li da vas podsetim samo u vremenu dok ste vi vladali Srbijom o aferama koje su bile u Vojsci Srbije? Hoćete da vam pričam o Leskovcu? O Vranju? O Topčideru, gospodine Tomiću? “

„Nažalost ovo priznanje, koje se čini slučajnim i iznuđenim u nedostaku drugih argumenata, a ne kao želja da se ovi predmeti konačno rasvetle, prošlo je bez adekvatne reakcije javnosti i nadležnih organa, a pre svega bez dodatnih objašnjena ministra Šutanovca“, ukazuje Centar.

Ta nevladina organizacija je saopštila da je nedavno, na osnovu Zakona o dostupnosti informacija, dobila odgovore od nadležnih pravosudnih organa o predmetima iz slučajeva Leskovac i Topčider

U njima se, kako se navodi, potvrđuje niz proceduralnih propusta i postupaka neuobičajenih u sudskoj praksi.

„U predmetu Ivanović nadležno tužilaštvo u Leskovcu, četiri puta je podnosilo argumentovane predloge za sprovođenje dodatnih istražnih radnji. Sva četiri predloga odbjena su od strane nadležnog sudskog veća i sudije Mihajla Petrovića, koji je prošao reizbor tokom reforme pravosuđa. Najvažnija provera koju je tokom istrage u ovom predmetu trebalo obaviti jeste ekshumacija leša pokojnog Srđana Ivanovića. S obzirom na nepotpune podatke iz obdukcionog zapisnika drugačije se ne može sa sigurnošću utvrditi na koji nači je heroin unet u oganizam pokojnog Ivanovića, da li ga je uzeo sam ili nakon korišćenja sile, te da li je Ivanović ranije uzimao drogu. Nije ispitan ni vodnik Dragan Đorđević, koji je poslednji viđen sa pokojnim Ivanovićem, a koji je kasnije osuđen zbog krivičnog dela rasturanja narkotika, što je veliki propust“, navodi se u saopštenju.

Centar upozorava da je i u druga dva predmeta iz slučaja Leskovac potvrđen niz ozbiljnih proceduralnih propusta koji vređaju pravo oštećenih na suđenje u fer i razumnom roku.

„Predmet Topčider se nalazi u Višem tužilastvu u Beogradu od 1.1.2010, koje više od godinu dana po njemu ne postupa. Ovo je nedopustivo imajući u vidu da je dosadašnjom istragom nesporno utvrđeno da su vojnici u Topčideru ubijeni od strane trećeg lica.CEAS smatra da u tom predmetu treba obaviti niz istražnih radnji, koje do sada nisu obavljene, iz kojih bi se pouzdano utvrdilo da li se neko skrivao u objektu ispred kojeg su gardisti ubijeni. Smatramo da bi trebalo osloboditi čuvanja državne tajne članove Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom kako bi se utvrdilo imaju li oni neka saznanja o kretanju Ratka Mladića u to vreme. To se može postići samo radom istražnog sudije nakon što sva ovlašćena lica koja rade na otkrivanju boravišta Ratka Mladića budu oslobođena čuvanja državne tajne“, zahteva se u saoppštenju.

CEAS posebno značajanim smatra saznanja da je nekadašnji ministar pravde Zoran Stojković stopirao istragu protiv više generala VS za skrivanje Mladića, a ovih dana je ponovo otvorena istraga protiv generala Tomića. Ta organizacija pozdravlja činjenicu da je Tužilaštvo za ratne zločine sada nadležno za procesuiranje jataka Ratka Mladića.

„Vlada Srbije i Ministarstvo odbrane, konačno, uspeli da postave genralnog inspektora koji će biti nadležan za kontrolu rada obaveštajnih i tajnih službi. CEAS poziva novog inspktora Božidara Banovića, Miodraga Rakića šefa kabineta predsednika Tadića i koordinatora rada tajnih službi i skupštinski Odbor za odbranu i bezbednost da ispitaju eventulane uplive službi u predmete u slučajevima Leskovac i Topčider, imajući u vidu sve dokazane pravosudne propuste i nemogućnost ili odsustvo političke volje u MO i VS da utvrde propuste i kazne nadležne za nasilne smrti vojnika, sve sada je očito u vezi za skrivanjem Ratka Mladića“, navodi CEAS ukazujući da će rešavanje spornih slučajeva biti pokazatelj uspešnosti reforme pravosuđa u Srbiji.

„Ne može se govriti o uspešnosti reformskih procesa u VS, sistemima odbrane i bezbednosti, a pogotovu ne o uspostavljanju demokratkse kontrole nad vojskom i službama dokle god se ovi predmeti u potpunosti ne reše i dok se ne uhapse Mladić i Hadžić“, zaključuje se u saopštenju CEAS.

Zločincu Mladiću oduzimaju imovinu u Srbiji, Makedonija i BiH će biti pozvane da učestvuju u akciji?!

Istraga se odnosi i na kuću porodice Mladić i na porodični stan njegovog sina Darka u Beogradu, a financijskom istragom bit će obuhvaćeno i poduzeće čiji je vlasnik Darko Mladi
image

Odbjeglom haškom optuženiku Ratku Mladiću i njegovoj rodbini prijeti oduzimanje imovine u Srbiji, ali i u Makedoniji i možda još nekim zemljama, pišu današnja printana izdanja u Srbiji, navodeći kako će srbijansko državno odvjetništvo odrediti pokretanje financijske istrage protiv Mladića i njegovih rođaka zbog kaznenog postupka koji se vodi "za ubistvo Bošnjaka u Srebrenici".

“Mladiću i njegovim rođacima prijeti oduzimanje imovine u Srbiji, ali i u Makedoniji, i moguće još nekim zemljama. Riječ je uglavnom o nekretninama. Na udaru će se prvo naći novac, koji je zaplijenjen u dosadašnjim pretresima objekata gdje žive članovi njegove porodice. Riječ je o iznosu koji premašuje 150 hiljada eura”, rekao je neimenovani izvor novinarima beogradskog “Blica”.
Istraga se, tvrdi isti list, odnosi i na kuću porodice Mladić i na porodični stan njegovog sina Darka u Beogradu, a financijskom istragom bit će obuhvaćeno i poduzeće čiji je vlasnik Darko Mladić.
Dodaje se kako će se pod istragom naći porodično imanje u Makedoniji gdje Mladići imaju nedovršenu kuću, a tražiće se i istraga o imovini Mladićevih rođaka u Bosni i Hercegovini.
Prema navodima srbijanskih medija, srbijansko državno odvjetništvo za ratne zločine pokrenulo je istragu o strijeljanju 1.800 Bošnjaka u julu 1995. godine kod Srebrenice, koje je, kako se sumnja, počinila jedinica koja je bila pod direktnim zapovjedništvom Ratka Mladića.
Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz kaznenog djela u Srbiji se primjenjuje od 1. marta 2009. godine.

Ratni zločini u BiH

U srebreničkim grobnicama samo žrtve pogubljenja

Osobe čiji su posmrtni ostaci ekshumirani iz masovnih grobnica na području Srebrenice su žrtve masovnih pogubljenja, svedočio je na suđenju Zdravku Tolimiru bivši istražitelj tužilaštva i autor tri izveštaja o otkrivanju srebrenickih masovnih grobnica i prikupljanju forenzičkih dokaza o žrtvama

Viši inspektor australijske policije Din Mening je od 1998. do 2002. godine predvodio tim istražitelja koji su prikupljali i klasifikovali forenzičke dokaze o pogubljenjima i pokopima žrtava zločina u Srebrenici u julu 1995. godine. Nalaze je sakupio u tri izveštaja o čemu je već svedočio na prethodna tri "srebrenička sudenja". Njegovo poslednje svedočenje sedmorici oficira vojske i policije bosanskih Srba iz 2007. godine uvedeno je u dokaze na suđenju Zdravku Tolimiru, bivšem Mladićevom pomoćniku za bezbednost u Glavnom štabu VRS optuženom za  genocid i druge zločine u Srebrenici i Žepi.

U kratkom sažetku Meningovog iskaza, koji je pročitao tužilac, navodi se da je bivši istražitelj u izveštaje uneo i mape šireg područja Srebrenice sa obeleženim lokacijama takozvanih primarnih i sekundarnih grobnica. Primarne grobnice su  najčešće bile na ili u neposrednoj blizini mesta masovnih pogubljenja kao što su ekonomija Branjevo, skladište u Kravici, brana u Petkoviciuma, Kozluk i Dom kulture u Pilici. Istražni tim se u otkrivanju tih grobnica vodio iskazima preživelih žrtava kao i vazdušnim snimcima koje je tužilaštvu dostavila američka vlada. Ovi su snimci imali presudnu ulogu u otkrivanju sekundarnih masovnih grobnica.

Da se radilo o operaciji prikrivanja tragova zločina, tužilaštvo je zaključilo na osnovu takozvanih artefakata – predmeta pronađenih u grobnicama kao što su lična dokumenta, povezi za oči i ruke, puščane čaure - kao i na osnovu razlika u sastavu zemljišta u grobnici i na telima žrtava. Dodatne dokaze istražitelji su dobili ispitivanjem i poređenjem uzoraka tla i polena na ovim lokacijama a Mening je na mapama označio veze između primarnih i sekundarnih grobnica

Povezi za oči i ruke, izvađeni iz grobnica, ukazivali su na zaključak da je reč o žrtvama masovnih pogubljenja a ne osobama poginulim u borbi.  Na to je prema Meningovom svedočenju ukazivao i položaj tela u masovnim grobnicama od kojih je, prema njegovom izveštaju iz 2007. godine identifikovano njih 4.010.

Optuženi general je u unakrsnom ispitivanju nastojao da ospori zaključke istražitelja da su navedene žrve stradale u masovnim pogubljenjima a ne u borbi. Sugerisao je takođe da je Mening, koordinirajući rad eksperata – forenzičara, patologa i arheologa – uticao na njihovo stručno mišljenje navodeći ih na zaključke koje potkrepljuju teze tužilaštva i navode optužnice.

Mening je odbacio takve sugestije i objasnio da se on za potrebe izveštaja nije bavio ostacima žrtava pronađenih na površini već samo u masovnim grobnicama. Na pitanje optuženog da li su i gde su sahranjeni ti površinski ostaci, svedok je odgovorio da su oni čuvani u improvizovanoj mrtvacnici u Tuzli a nakon identifikacije predati porodicama koje su ih sahranile u pojedinačne grobnice.

 

 

Turci poručili SAD-u: Odlučni smo suprotstaviti se EU, koja želi isključiti naš utjecaj u BiH i na Balkanu

Podsekretar u ministarstvu vanjskih poslova Turske istakao kako su uspjeli uvjeriti Harisa Silajdžića da "prekine govoriti o srpskom genocidu"
Prema pisanju britanskog "Guardiana", preko 250.000 povjerljivih dokumenata ambasada SAD-a širom svijeta uvelo je ovu zemlju u dosad najveću diplomatsku krizu.
U jednom od tih dokumenata napravljenih u februaru ove godine, u veoma napetom razgovoru visoki američki izaslanici traže od turskih dužnosnika da podrže američku akciju i da uvjere iransku vladu da je u krivu. Turci su insistirali na svom posredovanju i bili prisiljeni priznati da većina zemalja u regiji vidi Iran kao prijetnju.
Jedan dio razgovora obavljen 25. februara 2010. godine dotakao se i BiH. Ambasador SAD-a James Jeffrey, pomoćnik državnog sekretara William Burns te zamjenik podsekretara Tina Kaidanow obavili su razgovor sa zvaničnicima Turske koje je predvodio Feridun Sinirlioglu, podsekretar u ministarstvu vanjskih poslova.
Sinirlioglu je tom prilikom istakao odlučnost svoje zemlje da se odupre naporima EU da isključi utjecaj Turske na Balkanu, posebno u BiH.
On je istakao da je zbližavanje između BiH i Srbije neposredni diplomatski cilj Turske za regiju. U tom cilju, rekao je Sinirlioglu, uspjeli smo uvjeriti Harisa Silajdžića, koji je bio u Ankari dan prije, da "prekine govoriti o srpskom genocidu".
Sjedinjene Države i Turska su se "složili da se ne slažu" o Akcijskom planu za članstvo BiH (MAP) u NATO-savezu. S druge strane, SAD su iskazale poštovanje prema turskom sudjelovanju na Balkanu.

Kritike Tadićeve posete Sandžaku

Petrova crkva nije centar Sandžaka: Tadić pokazao diskriminatorsko ponašanje prema Bošnjacima

Kost u grlu beogradskih vlasti: Muftija Muamer Zukorlić

Kost u grlu beogradskih vlasti: Muftija Muamer Zukorlić

11/23/2010 - Mešihat Islamske zajednice u Srbiji, na čijem čelu je glavni muftija Muamer Zukorlić, ocenio je da je poseta predsednika Srbije Borisa Tadića Novom Pazaru potvrdila da u Srbiji postoji diskriminacija Bošnjaka i islamskih vernika
U saopštenju Mešihata izražava se ogorčenje i zabrinutost zbog „nedržavničkog i diskriminatorskog ponašanja predsednika Republike Srbije Borisa Tadića prilikom posete okolini Novog Pazara“.„Posetu ovom delu Sandžaka predsednik je započeo okupljanjem u Petrovoj crkvi u prisustvu bošnjačkih ministara u Vladi Srbije. Posetom crkvi i ignorisanjem Islamske zajednice na prostoru sa većinskim muslimanskim stanovništvom, nedvosmisleno se potvrđuje da višegodišnja diskriminacija nad Bošnjacima i muslimanima ima podršku do samog vrha državne vlasti“, navodi se u saopštenju Mešihata.Islamska zajednica smatra da se najava finansijske pomoći Sandžaku odnosi samo na one koji prihvate da budu okupljeni u Petrovoj crkvi.„Potenciranje predsednika da će svakom Bošnjaku ili muslimanu pojedinačno obezbediti verska i etnička prava znači nastavak negiranja kolektivnih i institucionalnih prava Bošnjaka i muslimana, što predstavlja zatvaranje vrata pred rešavanjem nagomilanih problema u Sandžaku dijalogom“, smatra Mešihat.U saopštenju se zaključuje da je poslednjom posetom Tadić pokazao doslednost dosadašnjem odnosu državnih vlasti prema Bošnjacima, u kome se sistematski ignoriše volja bošnjačkog naroda, a za sagovornike prihvataju isključivo prorežimski faktori.„Islamska zajednica ostaće dosledna borbi za sva prava muslimana, insistirajući na rešavanju nagomilanih problema u Sandžaku mirnim putem i dijalogom“, poručuje Mešihat.Izostanak susreta sa predstvnicima Islamske zajednice u Srbiji iz predsednikovog kabineta pravdano je time što u planu posete navodno nije bio susret sa verskim liderima. S obzirom da je predsednik posetio Petrovu crkvu i sreo se sa vladikom Teodosijem jasno je da je ipak bilo susreta sa verskim liderima ali samo jedne, manjinske religijske zajednice na tom prostoru.

Kosovska odiseja: Ispovest ruskog dobrovoljca

Ratovali smo bez čizama

Sveti rat za Srpstvo: Ruski dobrovoljci, negde na Balkanu
Sveti rat za Srpstvo: Ruski dobrovoljci, negde na Balkanu

Izvesni Mihail Gorimov, ruski dobrovoljac koji se tokom 1999. borio na Kosovu, a prethodno u Bosni, otvorio je svoju široku pravoslavnu dušu za list „Ruski dom“: u svojoj ispovesti Mihail priča o iskustvima dobrovoljaca koji su ratovali u redovima jugoslovenske vojske protiv UČK. Tekst prenosimo bez ikakvih izmena, kako bi se u originalu sačuvao duh legionarsko-koljačkog sklopa o temi u kojoj se u Srbiji ne govori
GRANICA NA KATANCU: Predvideo sam događaje koji su se desili na Kosovu, spremao se za njih, pripremio pasoš. Održavao sam vezu s ljudima koji su poput mene ratovali u Bosni, i koji su takođe bili spremni da ako zatreba krenu na Balkan. Dva dana posle početka natovske agresije već sam dobio vizu, ali nisam mogao odmah krenuti iz sasvim banalnog razloga - nisam imao para za kartu. A trebalo je i ostaviti makar nešto para porodici. Ipak sam pronašao novac. U tome mi je pomogao jedan privatnik, vrlo dalek od politike. Krenuo sam udvoje sa svojim prijateljem, sa kojim sam bio zajedno u Bosni. Plašili smo se da Bugarska, Rumunija i Mađarska svakog časa mogu zatvoriti granice, uskoro će početi natovska invazija, i možemo zakasniti. Do jugoslovenske granice smo stigli bez problema.

Ali na granici... Jugoslovenski pogranični policajci su pogledali naše vize i rekli da je granica zatvorena i moramo se vratiti natrag. A mi: „Braćo! Došli smo da za vas ratujemo, preko tri granice smo prešli, brdo para potrošili!“ A oni, kamenih njuški - ne, i gotovo. I vize nam poništiše. Šta ćemo, vratismo se u Sofiju, odosmo kod jugoslovenskog konzula. Pokazasmo mu dokumenta koja potvrđuju naše učešće u bosanskom ratu. Konzul se zapanjio: „Znači, vi ste diverzanti? Bili ste u odredu ’Beli vukovi’? I ne puštaju vas?“ I smesta je u našem prisustvu počeo da telefonira u Beograd, nekog je čak i psovao. I najzad, tri dana kasnije, pošto smo konačno izgubili nadu da ćemo dospeti na Kosovo, ipak smo prešli granicu.

ODLAZAK U DRENICU: I evo nas u Beogradu. Euforija prvih dana rata je prošla, i pretežno raspoloženje srpske prestonice bili su nemir i strah. Panika u gradu se nije videla, i u svemu se osećala spremnost Srba da se bore do kraja. Došli smo na adresu koju su nam dali u Sofiji, i poslali su nas na mobilizacioni punkt Vojske Jugoslavije. U kasarni smo sreli pedesetak ruskih dobrovoljaca. Izdali su nam uniforme, opremu, istina, sve nošeno, a čizme uopšte nismo dobili. To je uopšte nekakva osobenost JNA. Skladišta su krcata obuće, ali je nemoguće naterati magacionera da je izda. U najboljem slučaju se, uz neverovatne napore, mogu iskamčiti nošene čizme, ali ni to nije jednostavno. Eto, nama nije pošlo za rukom.

Ti divni, lepi dani ubijanja: Rusi u blizini Drenice, 1999.

Prvo smo se obreli u jedinici PVO u kosovskom gradu Drenici. Naš zadatak je bilo čuvanje položaja PVO, a ponekad smo korišćeni za čuvanje puteva i drugih objekata. Nismo imali prilike da se dosađujemo, pošto položaje PVO nisu lovili samo natovski avioni. Albanski banditi su bili jako aktivni. A jednom smo morali da se borimo sa zaista jakim i opasnim protivnikom. Naše rukovodstvo je bilo uvereno da su to natovski specijalci, najverovatnije britanski SAS. Trojica naših boraca - dva Rusa i Srbin - bila su u patroli po okolnim položajima i napuštenom selu i upala u zasedu. Ja sam u tom trenutku bio blizu štaba. Kad smo začuli zvuke borbe, komandant jedinice, potpukovnik, okupio je sve koji su se tu našli - tridesetak ljudi i poveo njima u pomoć. Kada smo se približili šumi, na nas je otvorena vatra s ivice šume. Uzvratili smo. Komandant nas je rasporedio u nešto poput streljačkog stroja, i nekako smo uspeli da se dokopamo ivice šume. Protivnik se povukao u dubinu šume, i dalje uzvraćajući vatru. Uto su nam u susret izleteli Slavka (skraćeno od ruskog muškog imena Vjačeslav - nešto kao srpsko Slaviša) i Bocman (mornarički narednik u ruskoj vojsci) - borci koji su upali u zasedu, i koje smo krenuli da spasavamo. Njima su vikali, i to na ruskom: „Predajte se, ruke u vis!“ Momci su, ispaljujući već poslednje metke, krenuli u proboj i stigli do nas. U tom trenutku je protivnik počeo da se povlači - nekako isuviše užurbano. I mi smo požurili za njim, izbili na proplanak i dospeli pod unakrsnu vatru. Po šumici je otvorena vatra, i uspeli smo da se izvučemo. Imali smo dvojicu ubijenih i dvojicu ranjenih.

ŠIPTARI KAO ČEČENI: Ubrzo nam je uspelo da pređemo u izviđačku četu 37. motorizovane brigade. Tu je bilo nešto veselije. Naša brigada je ulazila u treću liniju odbrane Kosova. Osim odbrane pokrajine od upada spolja, naš zadatak je bila i borba sa šiptarskim bandama. Šiptari je samonaziv, što u prevodu znači - pravi, ispravni ljudi. Svojim naravima, tradicijama pa čak i spoljnim izgledom jako liče na naše Čečene. To nije jedina sličnost. Banditi su na Kosovu stvorili čitavu mrežu tajnih baza, bunkera, skladišta oružja i namirnica. U svakoj bandi je po pravilu bio neko ko preko sateliske veze navodi avione na ciljeve. Nekoliko puta nam je uspevalo da dobrano očepimo Šiptare, pa su zvali natovsku avijaciju da ih vadi. Na strani Šiptara je ratovalo dosta Čečena. Jedan ruski dobrovoljac koji je bio u vojnoj policiji, a rođen je na Severnom Kavkazu, pričao mi je kako se jednom čitave noći preko radio-veze prepucavao sa „nohčama“ (samonaziv Čečena). Šiptari miniraju puteve, prave zasede, napadaju srpske civile, ali izbegavaju da se kače sa vojnim jedinicama. I tako se skoro svakog jutra čuju saopštenja tipa: pucano na traktor kojim su se vozila sedmorica Srba. Šestorica su ubijeni, a sedmog su Šiptari mučili pa nabili na kolac kraj puta. Albanci su surovo postupali ne samo prema Srbima, već i saplemenicima. Selo Vasiljevo su Šiptari pretvorili u jako uporište, svi prilazi selu su bili minirani. Krenuli smo u juriš, a Šiptari su pokušali da se bez borbe povuku u planine. Ali je selo bilo okruženo minskim poljima koja su sami postavili. Onda su poterali na mine ispred sebe sopstvenu decu i žene. Tako su izašli. Ali zato, kada su četiri srpska vojnika streljala šestoricu Šiptara, sutradan ih je uhapsila vojna policija, a kroz dva dana ih je osudio vojni sud – dobili su od deset do petnaest godina.
PROČEŠLJAVANJE ŠUME: Ali, Albanci ne poseduju čečensku hrabrost. Uglavnom su prilične kukavice, ne podnose blisku borbu, smesta se povlače. Osnovni način borbe sa banditima je bilo blokiranje nekih rejona, a zatim njihovo pročešljavanje. Po mom mišljenju, to nije najefikasniji metod borbe sa partizanima. Ponekad im je uspevalo da se provuku između naših borbenih redova. Najverovatnije se upravo to i desilo kada je prilikom pročešljavanja šume našem odeljenju bio dodeljen front od sto pedeset metara. Izlazim na proplanak i vidim na suprotnom njegovom kraju Slavka koji se kao seter skamenio i ruku digao gore: „Pažnja!“ Spazio me je i znacima pokazuje: „Tamo je protivnik!“ „Da dođem do tebe?“ A on meni: „Stoj, isteraću ih ka tebi“. Ispalio rafal i odmah natrag. Smesta je nekoliko automatskih pušaka udarilo po njemu.

Banditi su imali kineske automatske puške, a one se primetno razlikuju po zvuku od jugoslovenskih „kalašnjikova“. Čujem kako se neko probija kroz grmlje ka meni. Onda su se zvuci utišali. Začulo se ječanje, izgleda da je Slavka nekoga zakačio. Napravio sam nekoliko koraka i vidim: desetina muškaraca leži, tesno pripijeni jedni uz druge. Čim su me spazili, skaču, ruke dižu, viču: „Mi smo civili, mi smo civili!“ Viknuo sam Slavki da dolazi ovamo. A dotle ih zagledam: u civilu su, i na nogama snežno bele patike. Slavka je stigao, odmah zavirio u jedan grm, izvlači kamuflažnu jaknu, a na rukavu oznaka čina „UČK“ - „Čije je ovo?“ - „Nije naše, tu su četvorica bandita bila, oni su na vas pucali, jaknu bacili i pobegli“. Uto su stigli momci, pronašli smo još i kinesku verziju SKS (poluatomatsku pušku Simonov, poznatu u Srbiji kao papovka) i četiri okvira za automatsku pušku s mecima. Odveli smo ih pod stražom na put i predali policiji. Izgleda da naše starešine uopšte nisu očekivali takav rezultat.

KOLIKO JE VELIKA SRPSKA LJUBAV PREMA RUSIMA: Nas su stalno obasipali tolikom količinom ljubavi i svakojake pažnje da smo morali da krijemo svoju nacionalnost. Ali je to bilo jako teško. Dovoljno je da izgovoriš jednu reč, i smesta te otkriju: „Rus! On je Rus!“ I svi navaljuju da sa tobom razgovaraju i ispričaju ti kako vole Ruse. Razgovor se često doticao stava rukovodstva Rusije i razloga za takav stav. Pitali su me: „Je li istina da je Jeljcin Hrvat?“ „Da“, kažem. „Katolik?“ - „Katolik“. Onda usledi ojađeni usklik, nalik na jecaj. „I Černomirdin je Hrvat?“ - „I Černomirdin“. - „I Ivanov?“ - „I Ivanov“. „O-o-o! A što kod vas ima tako mnogo Hrvata?“. „Ko bi ga znao?“ - dižem ruke u vis, kako je uobičajeno kod Srba, i uzvraća mi dugo otegnuto stenjanje.

Jako mnogo Rusa je ratovalo - skoro u svakoj jedinici je bilo naših dobrovoljaca. Jedna grupa je dejstvovala na samoj granici, vrlo drsko i odlučno. Odlazili su i u Albaniju, napadali Amerikance. Oni su pozvali helikoptere u pomoć. A naši su oborili jedan „Apač“ iz „Zolje“ - srpske varijante našeg RPG (reaktivnog protivtenkovskog bacača granata) „Muva“. Oko grada Junika, gde je bilo izuzetno teških borbi, dejstvovao je još jedan odred od njih deset, isto jako drsko i odvažno. Jedan borac iz njega je ranjen sa dvanaest šrapnela. Šiptari su mu se privukli i bacili granatu. Dobrovoljac je uspeo da ustane i ubije dvojicu bandita.

Ruski dobrovoljci na Kosovu

LETELO JE PERJE: Skoro svakodnevno smo sa zadovoljstvom slušali „Glas Amerike“, s osećanjem dubokog zadovoljstva slušajući beskonačno nabrajanje uništene jugoslovenske tehnike. Nedaleko od nas je u selu Marjino stajao tenkovski bataljon. Tenkisti su od sanduka i drugih priručnih sredstava pravili „tenkovske kolone“, tenkove u zaklonima, oruđa PVO i pojedine automobile. Natovci su ih redovno peglali bombama, ali nijedan pravi tenk nisu uništili. Međutim, natovske bombe su ipak pronalazile ciljeve. Između Glogovca i Kosovske Mitrovice je bila ogromna živinarska farma. „Ameri“ su tako opalili po njoj da je u bukvalnom smislu letelo perje. To je bio strašan prizor - desetine hiljada malenih leševa živine, a među njima u lokvama krvi tela radnica. Pošto su tamo radile samo žene. Tako je NATO bombardovao. Ali, sve u svemu: natovci su imali tolike avione, i tako malu efikasnost! Mislim da, kad na takvom komadiću zemlje ništa nisu mogli da učine, onda tek mi uopšte i ne treba da ih se bojimo.

NEĆEMO MIR: Vest o miru je dočekana prilično protivrečno. S jedne strane, Srbima je bilo teško da napuste delić svoje zemlje za koji su se borili, koji su polili svojom krvlju, da napuste svoje crkve i manastire. S druge strane, bili su radosni što su bombardovanja završena, što su živi i mogu se vratiti kući, svojim porodicama. Naša brigada se povlačila među poslednjima. Kraj puteva su, opraštajući se sa svojom vojskom, stajali Srbi koji su odlučili da ostanu na Kosovu. Oni su nas pozdravljali cvećem, dizali tri prsta: „U ime Oca i Sina i Svetoga Duha“. U očima ljudi su bile suze. Bilo je užasno sramotno odlaziti i ostavljati te ljude da ih mrcvare albanski i natovski banditi. Kada smo izvedeni sa Kosova, pre demobilizacije su nas četiri dana cimali u kasarni, što je bilo naročito teško. Još iz vremena Sovjetske Armije imam čvrstu odvratnost prema kasarnama. Jednom su čak pokušali da me isteraju na strojevu obuku. Nagovarali su nas da ostanemo kao ugovorci, obećavajući „dobru platu“. Slavka je prosto pobesneo: „Kakva, bre, ’dobra plata’ kad ni čizme niste mogli da nam date!“ Vratio sam se u Moskvu i tek tu osetio koliko sam umoran. Ako, ne daj Bože, plane Vojvodina, opet ću otići u Jugoslaviju. I nekako sam čvrsto uveren da će se Srbi vratiti na Kosovo. Kao pobednici.

*Ovu dirljivu ispovest zabeležio B.A. Džerelijevski, objavio „Ruski dom“

Grčki dobrovoljci u bosanskom ratu

Šumski orao za Helene

Pripremile: e-Novine

Posle pada Srebrenice, grčka državna televizija obavila je telefonski intervju s jednim grčkim vojnikom koji je rekao: „Nakon što je prestalo bombardovanje mi smo ušli i očistli mjesto“. Na pitanje za šta se ovi mladići bore, najčešće bi odgovorili „ Za našu religiju“. Apostolos Bambos, pripadnik Grčke dobrovoljačke garde, izjavio je da se bori „ za veliku Grčku u Evropi slobodnu od cionista i muslimana“. Veći deo ovih grčkih dobrovoljaca činili su pripadnici neonacističke organizacije Hrisi Avg

Još 2002. atinski list "Elefterotipija" objavio je da je Grčka, tokom rata u Bosni, oružjem, informacijama i dobrovoljcima vojno pomagala Srbe. Sve je to pisalo u holandskom izveštaju o odgovornosti za masovnu likvidaciju Muslimana u leto 1995. u Srebrenici koju je trebalo da čuva holandska vojska. Grčka vlada je tada saopštila da "ne zna ništa o tome" i da će, "kada dođe vreme, odgovoriti konkretnije" na holandski izveštaj.

"Elefterotipija" je tada prenela izvode iz trećeg toma izveštaja "Špijunaža i rat u Bosni 1992-95", i razgovarala sa autorom tog toma, profesorom Univerziteta u Amsterdamu Ceesom Wiebesom. Prvi vid grčke vojne pomoći bosanskim Srbima tokom 1994. i 1995. bilo je dostavljanje motornog goriva i vojnog materijala, "pre svega lakog oružja i municije", prevoženim brodovima iz Pireja u Bar "gde ih je preuzimala bosansko-srpska vojska", rekao je profesor Wiebes.

Drugi vid pomoći, prema njegovim rečima, išao je preko grčke obaveštajne službe (EYP), koja je u leto 1995. vojnom lideru bosanskih Srba generalu Ratku Mladiću "dostavljala vojne tajne NATO", a posebno "planove za vazduhoplovne napade na bosansko-srpske ciljeve u avgustu i septembru 1995". Wiebes je za "Elefterotipiju" rekao da je NATO „sumnjao da Grci dopuštaju curenje informacija bosanskim Srbima, a Turci Bosancima, zbog čega je prestao da obaveštava Grke o vojnim operacijama, ali ne i Turke“.

Treći vid grčke vojne pomoći Srbima bili su paravojni misionari,  "odred grčkih dobrovoljaca koji je pružao podršku generalu Mladiću u Srebrenici, i to kao deo Drinskog korpusa" piše u izveštaju. Wiebes je potvrdio da su "Bosanci prisluškivali telefonski razgovor generala Mladića i vojnog komandanta Srebrenice posle zauzimanja tog grada" u kojem Mladić traži da se "istakne grčka zastava, zbog Grka koji ratuju s nama".

Za Veliku Grčku: Pravoslavni dobrovoljac za krst časni

"Elefterotipija" je tada podsetila da su grčki i strani mediji još 1995. pisali o isticanju grčke zastave u Srebrenici, ali su to demantovali Ministarstvo inostranih poslova i tadašnji predstavnik grčke vlade Evangelos Venizelos. List je pisao da grčke vlasti "nisu ni pokušale da intervenišu" od 1992, kada su "otvoreno i preko mnogih medija mobilisani grčki dobrovoljci za učešće u ratnim operacijama protiv vlade Bosne koju je Grčka zvanično bila priznala".

GRČKI DOBROVOLJCI: HRONOLOGIJA RATA

Prvi dobrovoljci iz Grčke stižu na bojišta, u Hrvatsku, krajem 1991. godine. Njihov broj je bio mali. Svega nekoliko njih koji stupaju u redove Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana. Nakon rasplamsavanja ratnih sukoba na području Bosne i Hercegovine, Grci uzmaju veće učešće kao pripadnici Vojske Republike Srpske. Procenjuje se da je tokom rata u BiH njihov broj bio oko stotinu. Prijavljivanje za odlazak u Bosnu vršilo se u većim gradovima u Grčkoj. Putem medija mladići su pozivani da se priključe borbi srpskog naroda koji je „preživljavao najdramatičnije trenutke svoje novije istorije“. Centri za vezu su oformljeni u Solunu i Atini odakle su mladići upućivani u Beograd i dalje u Republiku Srpsku. Po pristizanju na područje RS, išli su na liniju fronta kao pripadnici VRS. Naređenjem načelnika Generalštaba VRS, generala Ratka Mladića, marta 1995. godine formira se Grčka dobrovoljacka garda u sastavu Drinskog korpusa, razmeštena u reonu Vlasenice, u srednjoj Bosni. U leto 1995. jedinica se upućuje ka Srebrenici gde uzima učešće u borbama sa muslimanskim jedinicama. Nakon ulaska u Srebrenicu, na ruševinama pravoslavnog hrama ističu zastave Grčke, Srbije i Vizantije, a borci zajednički pevaju himne Bože pravde i Elefterija.

Za uspomenu: Amblem Grčke dobrovoljačke garde

Posle pada Srebrenica, grčka državna televizija obavila je telefonski intervju s jednim grčkim vojnikom koji je rekao: „Nakon što je prestalo bombardovanje mi smo ušli i očistli mjesto“. Na pitanje za šta se ovi mladići bore, najčešće bi odgovorili „ Za našu religiju“. Apostolos Bambos, pripadnik Grčke dobrovoljačke garde, izjavio je da se bori „ za veliku Grčku u Evropi slobodnu od cionista i muslimana“. Veći deo ovih grčkih dobrovoljaca činili su pripadnici neonacističke organizacije Hrisi Avgi. Ova organizacija je imala 200 stalnih članova i publikovala je magazin pod istim nazivom. Za iskazanu „hrabrost i požrtvovnost“ tokom ratnih dejstava, tadašnji predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić je četvoricu Grka odlikovao medaljom “Belog orla”.

Ne sme se zaboraviti ni velika politička podrška koju su čelni ljudi Republike Srpske imali tokom rata u Bosni. Zahvaljujući predsedniku Društva srpsko-grčkog prijateljstva, Arisu Mousionisu, organizovana je poseta Radovana Karadžića Grčkoj. Tom prilikom lider bosanskih Srba se sastao sa tadašnjim predsednikom Grčke Konstantinom Micotakisom i predsednikom vlade Andreasom Papandreuom. Karadžić je tada izjavio: “Svi nam govore da polozimo oružje, jer smo sami. Ali mi kažemo ’ne’ jer nismo sami. Imamo uz nas Boga i Grke”.

Svaka čast, junaci: Grčka štampa slavi svoje plaćenike u Bosni

Godine 2003. grčki novinar Takis Mihas je objavio izvanrednu knjigu pod naslovom "Savez grijeha: Grčka i Miloševićeva Srbija" u kojoj je detaljno dokumentovana podrška grčke vlade Miloševićevoj vladavini terora u Srbiji, Crnoj Gori i na okupiranim teritorijama Bosne i Hercegovine. Kako je tada londonski magazin "Observer", pomalo zlobno, prokomentarisao: "Grčka bi mogla uskoro otkriti izvor vlastite neugodnosti u vezi grčke upetljanosti u masakr kod Srebrenice." Mihas navodi da je oko 100 grčkih dobrovoljaca učestvovalo u operacijama oko Srebrenice i ponosno mahalo grčkom zastavom nakon najgoreg masakra poslije Drugog svjetskog rata na evropskom tlu. On navodi imena upetljanih osoba i dodaje da Milan Milutinovic odlično zna o kome se radilo jer se "Milutinović smatrao direktnim Miloševićevim izaslanikom u Grčkoj i imao je ključnu ulogu u Beogradu i Atini tokom ratova na Balkanu."

Konačno, nakon što je juna 2005. objavljen snimak ubistva šestoro Bošnjaka koje su streljali pripadnici „Škorpiona“, grčka vlada se pod pritiskom opozicije izvinila Bosni zbog podrške koju je pružila Miloševićevoj vladavini.

 

Razočarani pravoslavni dobrovoljci

Rusi su narod drugog reda u Šumskoj

Pripremile:: e-Novine
A baš je rat lepo krenuo: Ruski dobrovoljci kreću u sveti pravoslavni masakr
A baš je rat lepo krenuo: Ruski dobrovoljci kreću u sveti pravoslavni masakr

Nisu su se svi ruski dobrovoljci odmah po završetku rata vratili u Rusiju. Izvesni Sergej Suharev ostao je da živi u Republici Šumskoj, ali je ovih dana tužan i razočaran vlašću Milorada Dodika odlučio da pošalje pismo javnosti i podseti na zlikovačku ulogu ruske falange u bosanskom ratu... Pridružio mu se i nekadašnji član „Belih vukova“ koji traži da mu Šumska plaća penziju, valjda zbog uspešnog genocida!

JA, SERGEJ, PITAM SE ZAŠTO NAS SRBI VIŠE NE VOLE: Mnogi ruski dobrovoljci su se borili ovde, a mnogi su ubijeni… Srbi su ih sahranili časno. Ja sam na mnoge stvari koje je činilo srpsko rukovodstvo posle rata zatvarao oči. Mislio sam, naravno, izgubili su rat… Ali prema nama Rusima, sada već bivšim dobrovoljcima, odnos je nedopustiv. Preostali ruski momci nisu bili u mogućnosti da nađu svoje mesto u srpskom društvu. Imamo iste privilegije kao i Srbi, ali ne možemo da ih koristimo.

DAVALI NAM FALŠ DOKUMENTA: Jednostavno, blokiraju svaki naš administraitvni korak. Nama su jednostavno nezvanično posle rata rekli – mi ne znamo ko je vas dobrovoljce zvao ovde, vratite se odakle ste i došli, nama je bilo potrebno rusko oružje, a ne vi… ali niko nam to nije rekao onda kada je trebalo da se ratuje. Mogli su i da nas ne prime u svoju vojsku. Nekim ruskim dobrovoljcima u formi regularnih, izdali su falš srpska lična dokumenta, što je njima posle uzrokovalo ogromne probleme. A sada, kad Srbija i Bosna i Hercegovina imaju orijentaciju ka EU i NATO, započeo je trijumf izdaje, tiranije i korupcije.

Niko više ne poštuje moje zločine za Šumsku: Sergej Suharev, razočaran novom otadžbinom
ŠUMSKA JE BANANA: Vlada Republike Srpske na nemoralan način je sebi podigla plate, a svim drugim zaposlenima koji primaju plate iz budžeta smanjila koliko god je to mogla. Pa ovaj slučaj je jasan – to je za banana republike kao što smo mi. Stvari su krenule još gore, a to boli. Formirana je komisija koja invalidima menja stepen invaliditeta. Po mišljenju te komisije broj ratnih invalida je volšebnim načinom počeo da se povećava. Povećava se broj onih sa amputiranim rukama, nogama, povećava se broj onih sa oštećenim vidom. Uopšte, te komisije su verovatno pronašle gen za regeneraciju ljudskog mesa. Ja razumem da je kriza i da je država pred bankrotom, ali to nije rešenje.

OSTAJEM OVDE, UZIMAM VOJNOG ADVOKATA: Srpske vlasti su počele da nas izjednačavaju sa vehabijama. Idu na ruku Amerikancima. Ruskih dobrovoljaca više nema u Bosni, razišli se, ostali su samo mrtvi. Odlučio sam da ne idem nigde. Hoće i meni da smanje invaliditet sa 2. na 4. grupu. Trebam se odupreti svim legitimnim sredstvima protiv odluke te komisije. Ispitaću lekare sa svetskom reputacijom za dijagnoze i mišljenje o tome kojoj grupi invalida pripadam. Uzeću i vojnog advokata. U toj komisiji su koristili neuro-lingvističko programiranje, a to ne samo da je nedozvoljeno, nego je i krivično kažnjivo. Ako svi samo ćute, ovo bezakonje će se nastaviti.

VOLEO SAM MLADIĆA I OVAKO MI VRAĆAJU: Ja moram da pobedim u ovom sporu, zbog toga, da bi pokazao našoj deci, koja su napuštena – da je moguće suprotstaviti se tome saglasno zakonu. Na toj komisiji, meni je predsednik komisije na svoje prste ukazao – rekli su da je za tebe u novinama napisano da ti uopšte nemaš prstiju, a kod tebe su samo nokti stradali. A u stvari kod mene po dve falange na četiri prsta nedostaju. Znači, kod mene oni rastu samo na jednu falangu. A oštećeni vid ih uopšte ne interesuje. Nisam podlegao na tu provokaciju. Mene je uvredilo da sa njima treba trgovati za to. Ali ja neću ni s kim trgovati, ali ni svoje ne dam. Ja ću ih tužiti i tako ću ispraviti svoju grešku. Zaista, ja nijedno svoje pravo nisam ostvario, čak ne uživam ni besplatnu medicinsku negu i osiguranje, a da ne pominjem druge beneficije. Mislim da nisam zaslužio takvo poniženje Srba – kao famozni rast prstiju i sve ostalo. Bio sam lojalan građanin Republike Srpske, i to mi je hvala.

A KLAO SAM BOŠNJAKE U VAŠE IME: Kako se odnose Srbi prema nama, koji smo žrtvovali sve svoje za njih; kako vi onda mislite da će oni ubuduće da se odnose prema svemu ruskom? Verovatno će da iščupaju spomenike poginulim ruskim dobrovoljcima. Tako da se ne mešaju kada NATO napadne na Rusiju… Ja sam odgovoran za svoje reči i žao mi je što su sa mnom tako postupili. To je bila njihova greška i nadam se da će je ispraviti. Sa poštovanjem i bratskom ljubavlju, Suharev Sergej.

U međuvremenu, na jednom od srpsko-ruskih sajtova ovih se dana pojavilo još jedno pismo bivšeg ruskog borca za genocidnu Šumsku.

BIO SAM ČETNIČKI BELI VUK, IMAO ŠUMSKO DRŽAVLJANSTVO, A DANAS NE PRIMAM NI PENZIJU ZA DOBRO OBAVLJEN GENOCID

Zdravo svim forumašima! Ja sam Jurij, moj ratni nadimak je Đurić. Ja sam takođe kao i Sergej, daleke krvave 1994. godine, prijavio se kao dobrovoljac u vojsku bosanskih Srba, ili kako mi kažemo – Vojsku Republike Srpske. Godinu i po dana sam se borio u slavnom odredu „Beli Vukovi“. To su bile specijalne jedinice Sarajevsko-Romanijskog korpusa VRS, protivdiverzantski odred toga korpusa vojna pošta 7313. Sergej zna da smo uvek bili u jeku borbe, i da smo mi krpilii sve rupe i pukotine.

Bio sam dva puta ranjen u borbi, prvi put u glavu, ozbiljna povreda uz delimičan gubitak sluha. Drugi put sam ranjen još ozbiljnije, četiri metka u stomak, grudi, vrat i ruku. Čudnom voljom više sile, preživeo sam dve kliničke smrti. Leva ruka ne funkcioniše, metak je prekinuo nerv i arterija u ruci nema pulsa. U jetri je još ostao metak, ne postoji jedna trećina desnog plućnog krila, a tamo oko creva i dijafragme nema smisla ni govoriti. Jedan metak je prošao prema srcu, i što je još gore, sada je izrastao šiljak u srčanom mišiću i plućima. Potrebna je komplikovana operacija.

Ljubav bez granica: Za Ruse je Pale - neosvojiva tvrđava

Čak i nakon takvih ranjavanja, ne zalečivši se u potpunosti pobegao sam iz sanatorijuma, i vratio sam se u jedinicu i nastavio da se borim. Bio sam u borbi do poslednjeg dana rata. Meni je priznat invaliditet 2. grupe , radna sposobnost 100% onemogućena. Posle rata, nagrađen sam “Zlatnom medaljom za hrabrost “. Stekao sam državljanstvo Republike Srpske. To je bilo odmah posle rata. Ako želite mogu da skeniram sva dokumenta, koja potvrđuju moje reči. Šta ja imam danas. Penziju ne isplaćuju od 2005, bez objašnjenja. Pre dve godine, lišen sam državljanstva, bez ikakvog obrazloženja i bez prava na žalbu. Vizu za to, da se dođe na to mesto gde se mogu razabrati svi ti bezobrazluci, ne daju. Na moje pismo – zahtev premijeru Miloradu Dodiku, nikakav odgovor nisam dobio. Sve u svemu, nemam ništa više da kažem, odlučite sami ko je u pravu a ko u krivu?

Ja ne krivim srpski narod, ja sam krivim Vladu Republike Srpske. Ali, i narod kojeg smo branili, ne štedeći sebe, sada bi mogao i nas da zaštiti! A koliko teritorija pod srpskom kontrolom je tajno prebacila Vlada Republike Srpske Muslimanima? Ako je po Dejtonskom sporazumu teritorija Republike Srpske 49% od ukupne teritorije Bosne i Hercegovine, Republika Srpska se sada proteže na svojih mizernih 37% od ukupne teritorije (Bosne i Hercegovine). Zar to nije nacionalna izdaja?!

I ostaci naših mrtvih, po mom skromnom mišljenju, treba da se vrate u Rusiju, kući! Ako je u početku ožalošćenim porodicama plaćan put u Republici Srpskoj do tamo da bi mogli da posete grobove svojih dragih, sada često ne daju vizu u Ambasadi Bosne i Hercegovine, a i putovanje se više ne plaća. U ovo naše zversko vreme, nisu svi u stanju da izdvoje velike sume novca za to. Ipak hvala vam što su grobovi održavani i zaštićeni. Šta još možemo da očekujemo – skrnavljenje grobova i izrugivanje našim herojima?! Heroji treba da leže u herojskoj zemlji. Tako da je vreme za početak opšte kampanje za vraćanje naših momaka!

Ali ovakav odnos nije samo prema nama, Rusima! Hoćete li primere? Molimo vas, iz Bugarske, takođe su bili dobrovoljci, od kojih su dvojica poginuli. Jedan od njih je bio u „Belim Vukovima“, Jordan Kucarov. Poginuo je u bici na planini Treskavici 4. jula 1995. godine. Drugi Bugar Sašo Ljubenov je ranjen, pa zarobljen i zverski ubijen 10. septembra iste godine od strane mudžahedina iz odreda “El Mudžahid“ kod Vozuće. Porodicama poginulih Bugara već mnogo godina ne misle da daju penziju! Zato oba heroja počivaju u svojoj zemlji.

* Pisma Sergeja i Jurija objavljujemo bez dobrovoljačkih ispravki

Srbijanska historičarka: BiH nikada nije bila niti će biti "vještačka tvorevina"!

Istakla je da se u modernom dobu, na prelazu iz 20. u 21. vijek, "ne možemo vratiti u prošlost da dovršimo nekakve ciljeve iz 19. vijeka, da nas to vodi u sukobe, izmiješta iz historije i vodi u historijski ćorsokak"

image Perović: Region teško zamisliti bez cjelovite BiH

Region je teško zamisliti bez cjelovite BiH, a BiH je teško zamisliti sa bilo čijom dominacijom, bez sporazuma slobodnih građana koji mogu biti i Bošnjaci i Srbi i Hrvati, kazala je danas u Sarajevu srbijanska historičarka, prof. dr. Latinka Perović.
Historičarka Perović u Akademiji nauka i umjetnosti (ANU) BiH održala predavanje o temi "Elite i društvene ideje u Srbiji, presjek kroz historiografiju posljednje četvrtine 10. vijeka".
"BiH u historiji nije bila 'vještačka tvorevina' i teško to može biti i u budućnosti", rekla je novinarima prof. dr. Latinka Perović prije predavanja koje je organizirao Institut za historiju u Sarajevu.

Istakla je da se u modernom dobu, na prelazu iz 20. u 21. vijek, "ne možemo vratiti u prošlost da dovršimo nekakve ciljeve iz 19. vijeka, da nas to vodi u sukobe, izmiješta iz historije i vodi u historijski ćorsokak".

"Srpsku historiju je, međutim, potrebno razumjeti u njenoj složenosti. To nije samo jedna historijska tendencija, ona iz 19. vijeka, nego i moderna shvatanja da ljudi mogu živjeti sa svojim razlikama u međusobnoj komunikaciji", kazala je dr. Perović.
Prema njenim riječima, Srbiji je, sigurno, potreban intelektualni potencijal da izađe iz razdoblja u kojem je došla u sukob sa bivšim jugoslavenskim republikama, a srpski narod u sukob sa drugim narodima.
Kazala je da to nije bio samo socijalni i ekonomski krah, nego u velikoj mjeri i moralni pad, "jer ne možete svoja prava ostvariti posezanjima za pravima drugih".
Srbijanska historičarka naglasila je da je srpsko društvo složenije, te da ga je opasno svesti na tendenciju koja je bila dominantna i koja još, možda,  pretendira da bude dominantna, a to je ujedinjene svih Srba u jednu državu, što je inkopatibilno sa vremenom.
Govoreći o aktuelnoj politici i načinu njenog vođenja u Srbiji, ali i regionu u cjelini, Perović je kazala da politiku nikad nije zamišljala kao djelatnost bez ikakve etike.
"Mislim da je smjena generacija u politici, kao svugdje, bila neizbježna. Smatram odgovornom prethodnu generaciju što je ta normalna smjena odložena i usporena", dodala je Perović.
Direktor Instituta za istoriju u Sarajevu, prof. Husnija Kamberović kazao je novinarima da je gostovanje srbijanske istoričarke još jedan dokaz da ova institucija želi otvoriti dijalog među istoričarima, ne samo unutar BiH, nego u regionu i šire.
"Gostovanje istoričarke Perović na našoj tribini je pokazatelj da mi znamo cijeniti naše kolege u drugim zemljama koje se žele baviti istorijom isključivo kao naukom", dodao je Kamberović.
Ambasador Srbije u BiH Grujica Spasović, koji je prisustvovao današnjem predavanju, kazao je novinarima da ovo predavanje "nije obnavljanje nikakvih veza" između Srbije i BiH, jer one "nikada nisu pokidane, bar kad je riječ o onome što se zove druga Srbija, koja je bila protiv ludila koje je zahvatilo naše prostore u posljednjoj deceniji prošlog vijeka".
"Siguran sam da će ljudi koji su došli na ovo predavanje biti vrlo zadovoljni, jer je na kraju Latinka Perović  jedan od rijetkih ozbiljnih istraživača, analitičara i poznavalaca srpske politike i srpske elite", kazao je ambasador Spasović.
On je dodao da je svaki ovakav susret, kao što je današnje predavanje, "mali ili veći korak naprijed".
"Vrlo je dragocjeno da ovakvih susreta bude što više, dodao je ambasador Srbije u BiH.

Spomenik četničkom koljaču Kalajitoviću usred Sandžaka

Vuk dlaku menja, ali kamu nikada

Pripremile: e-Novine
Crna četvorka: Dva konja, Kalajit i nosač noža
Crna četvorka: Dva konja, Kalajit i nosač noža

Komandantu Drugog Mileševskog četničkog korpusa Vuku Kalajitoviću, koji je 1943. godine učestvovao u masakru nekoliko hiljada Muslimana u Sandžaku i Bosni, u ponedeljak je otkriven spomenik u selu Štitkovu, kod Nove Varoši, u prisustvu neizbežnog vladike Filareta i poznatog proruskog akademika Veselina Đuretića

Spomenik Vuku Kalajitoviću, poznatom pod koljačkim nadimkom Kalajit, finansirali su Beograđani rodom iz Nove Varoši: Vojin Vučićević, predsednik Humanitarne organizacije „Stara Raška“, Rajko Dobrosavljević, vlasnik restorana „Marinada“ na Savi, i Radiša Tomašević, vlasnik lanca trgovina i hotela „Orašac“. Da sve izgleda svečano i tobož duhovno, parastos Kalajitoviću služio je vladika mileševski Filaret sa sveštenstvom i monaštvom Mileševske eparhije Srpske pravoslavne crkve, a prisutan je bio i poznati proruski akademik Veselin Đuretić.

Krenuo na otvaranje spomenika Kalajitu: Filaret u tradicionalnoj crkvenoj opremi

”Spomenik, koji je u biti krajputaš, što je tradicija ovog kraja, podižemo čoveku koji je potomak knezova Raškovića, oficiru koji je ostao odan kralju i otadžbini. Za podizanje spomenika imamo saglasnost porodice”, kazao je Vučićević okupljenima dodajući da će komandanta pamtiti po tome što je „podjednako branio pravoslavni i muslimanski živalj”. Kako je pomenuti branio muslimanski živalj, pokazuje podatak da je Vuk Kalajitović, kao komandant Miliševskog odreda, učestvovao 1943. u masakru nad Bošnjacima zapadnog Sandžaka (Prijepolja, Priboja i Pljevalja) i Bosne (Čajniče i Foča), i za tri dana, prema izveštaju četničkog komandanta Pavla Đurišića, ubijeno je 8.000 muškaraca, dece, staraca, a na stotine žena je silovano!

Na spomeniku ovom zločincu napisano je: “Potomak slavnih knezova Raškovića, oficir koji se opredelio za kralja i otadžbinu i odan đeneralu Draži Mihailoviću, hrabro je poginuo na Zlataru, a grob mu se ne zna”. Na četničkim web-sajtovima može se pročitati još nešto o Vuku Kalajitoviću (1913-1948), što slovi kao patriotska dilema: „Jedna od nаjvećih tаjni i dаlje je mesto nа kome počivа telo Vukа Kаlаjitovićа, kаo i sudbinа njegove rаtne аrhive. Kаd se jаnuаrа 1948. godine sа prаtiocimа nаšаo u obruču potere u blizini zemunice nа Zlаtаru, Kаlаjitović je аktivirаo bombu ispod sebe kаko ne bi pаo živ u ruke pripаdnikа Udbe. Njegovom telu koje je sutrаdаn bilo izloženo u Novoj Vаroši dа, kаko je vlаst govorilа, ’nаrod vidi zlikovcа’, ubrzo se izgubio trag. Nаgаđa se dа je Udbа telo bаcilа u krečаnu kod dаnаšnje hаle trikotаže Slobodа...U Stаrom Vlаhu i Polimlju, gde je Kаlаjitović imаo stotine sаborаcа, nаdаju se dа će podizаnje spomenikа pomoći dа se konаčno rаzmаkne tаmа sа nekih dogаđаjа vezаnih zа život i borbu četničkog komаndаntа, koji su i punih šest decenijа nаkon njegove pogibije zаogrnuti velom misterije“.

Predah između klanja i silovanja: Kalajit na pikniku

Ova vest izazvala je burna reagovanja različitih udruženja, istoričara, boraca NOR-a i njihovih potomaka, koji smatraju da je podizanje spomenika Kalajitu "podgrejalo podele iz prošlosti". Jovan Radovanović, novinar i istoričar iz Užica, koji se prvi oglasio povodom podizanja ovog spomenika, kaže da istorijske činjenice nepobitno govore da je Kalajit „bio jedan od najvećih ratnih zločinaca i koljača“. Od njegovih zločina Radovanović izdvaja ubistvo seoskog odbornika za večerom u novovaroškom selu Vraneša 1945. godine, a dve godine kasnije ovaj četnički komadant je u selu Trudovo ubio jednog seljaka i njegovu ćerku na spavanju. "Želeo bih da pitam 'darodavce' i finansijere ovog spomenika koljaču i ratnom zločincu da li zaista znaju kakav je krvolok i nečovek bio 'čovek' kojem podižu spomenik”, navodi u pismenom saopštenju javnosti istoričar Jovan Radovanović.

Na Kalajitove zločine u svom saopštenju podsećaju i članovi predsedništva novovaroškog odbora SUBNOR-a, koji su ovih dana zatražili i reagovanje opštinske uprave i Ministarstva kulture. Učesnik NOR-a Diko Pejatović, nosilac Partizanske spomenice 1941, između ostalog, upitao je trojicu Beograđana da li je podizanje spomenika četničkom vojvodi njihov doprinos u rasplamsavanju vatre na području Sandžaka

Crna Gora nam mora vjerovati ili će kad tad biti problema

GLAVNI MUFTIJA ISLAMSKE ZAJEDNICE U SRBIJI MUAMER ZUKORLIĆ ZA „VIJESTI” TVRDI DA JE AUTONOMIJA SANDŽAKA NEMINOVNA I DA NIJE PRIJETNJA DRŽAVNOM INTEGRITETU

image

Novi Pazar Sep.9.2010 – Autonomija Sandžaka će biti neminovan društveni proces o kojem bi, u interesu stabilnosti dviju država, na vrijeme trebalo voditi dijalog sa zvaničnim Beogradom i Podgoricom, rekao je u glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji Muamer Zukorlić u intervjuu „Vijestima“.
Na nedavno održanim izborima za Bošnjačko nacionalno vijeće u Srbiji, Bošnjačka kulturna zajednica na čijem čelu je bio Zukorlić, ubjedljivo je pobijedila liste koje su predvodili Rasim Ljaić i Sulejman Ugljanin. Kada državni organi nijesu dozvolili BKZ da samostalno formira nacionalni savjet, Zukorlić je odgovorio iniciranjem ideje o autonomiji Sandžaka.
Zukorlić je, nakon što je u Alžiru završio filozofiju šerijatskog prava i postdiplomske studije u Libanu 1993. godine, od 2007. godine predsjednik i glavni muftija mešihata Islamske zajednice Srbije. Osnivač je i predsjednik Internacionalnog fakulteta u Novom Pazaru.

• Kako gledate na odnos vlasti u Crnoj Gori prema Bošnjacima?
Bošnjacima krovno nedostaje dodatna zaštita, osjećaj udobnosti i sigurnosti u okviru države u kojoj žive. Prevashodno im treba još više potvrde, trebaju biti oslobođeni od strane vlasti da mogu slobodno reći ono što misle, a to još ne funkcioniše. To djelimično mogu i razumjeti, jer je Crna Gora u procesu obnove svoje države očito prošla kroz iglene uši i onda to prizvodi strahove za održivost te države, za probleme koji mogu da ugroze državnost. Zbog toga vi imate jednu nevidljivu torturu, pa je šta god ko kaže protiv države. Nema potrebe za tim zato što mi i svi Bošnjaci koji slobodno misle sasvim jasno ističu da ne žele ugrožavati državni integritet Crne Gore.
Crna Gora bi trebalo da shvati da je Bošnjacima potrebno dati osjećaj kolektivne nacionalne sigurnosti i osjećaj da ne postoje neki programi asimilacije. Deklarativno je do sada bilo tako, ali nisam siguran da je i operatvino.

• S obzirom na to da u Crnoj Gori nema raspoloženja za autonomiju, da li mislite da se može proglasiti autonomija samo u dijelu Sandžaka u Srbiji?
Pitanje intenziteta realizacije projekta autonomije apsolutno ne mora ići paralelno pošto se radi o dvijema državama.
Zašto se Crna Gora boji od toga? Ključno pitanje je zašto Bošnjaci vjeruju Crnoj Gori 100 odsto, a ona njima ni dva odsto. Mi treba da vjerujemo Crnoj Gori da će ona čuvati naše glave, našu djecu, vjeru, identitet i naciju, a ona nama ne vjeruje da imamo autonomiju u okviru njenog ustavnog sistema, pod njenom vojskom i policijom. Tu se završava cijela priča i kako da mi onda doživimo zajednički tu državu. To ne može tako i to će kad tad proizvesti probleme. Može sada Crna Gora imati i fine političare i fine ministre koji više vole Crnu Goru nego oca i majku, ali je sve to privremena priča, dnevna politika. Dugoročna je ono sa čime raste omladina i ono što oni racionalno i emotivno u sebi koncipiraju i akcentiraju. A prijateljstvo i povjerenje ili će držati obje strane ili će da pukne.

• Zašto ste nezadovoljni položajem Bošnjaka u Sandžaku?
Sasvim je dovoljno poći od činjenice da su Bošnjaci, na životnom prostoru na kojem vijekovima žive kao autohton narod, jedini narod u Evropi koji nema svoju nacionalnu državu. To samo po sebi mnogo govori. A narodu je potrebna država kao što je porodici potrebna kuća, i to nije nikakav luksuz. Država je minimum potrebe koji vam garantuje opstanak i identitet, i mogućnost da se pod njenim okrljem živi dostojanstveno, da osjetite sigurnost da se neće desiti Šahovići, da se neće desiti sjenički genocid, Srebrenica. Mi ni dan danas nemamo mehanizma koji nam može to garantovati, već samo nadu koja će teško da nađe tvrdo tlo za optimizam. Danas su Bošnjaci pred istorijskim pitanjem, kuda da krenu.

• Kuda mislite da treba da krenu?
Nijesam za to da krenu u avanturu zahtjeva i borbe za sopstvenu državu što bi značilo novi rat. To ne zastupam jer smo mi na neki način zbog svih istorijskih okolnosti zakasnili više od 100 godina. Nijesmo stigli da ostvarimo tu šansu u 19. vijeku kada su se konsolidovale nacionalne države u Evropi. Ja sam za traženje dodatnih mehanizama zaštite.

• Kojih mehanizama?
Onih koji bi prekomponovaii status Bošnjaka na Balkanu, uz učešće država na čijem prostoru se prostire taj bošnjački životni prostor, i naravno EU, odnosno međunarodne zajednice. Mi imamo fenomen da su jedino Bošnjaci, Srbi i Crnogorci ostali da žive zajedno, njihov životni prostor je očigledno nedjeljiv što je i genocidni rat u BiH pokazao. Svi drugi su otišli i imaju svoj put. I za to treba izbjeći po svaku cijenu radikalne kurseve koji mogu dovesti ponovo do pokušaja podjele. Toliko žrtava je bilo i ponovo moramo zajedno. Ako moramo zajedno hajmo ponovo kao ljudi.

• Što hoćete da kažete?
Da bi moralo doći do jednog istorijskog dijaloga. Ključna osovina su Bošnjaci i Srbi, mislim da se sa Crnogorcima može lakše jer tu ima manje faktora koji opterećuju te odnose. Dijalog se mora desiti, a on ima smisla samo ako nekog smatrate sebi ravnog. Dijalog jakog i slabog je diktat, i za sada još problem što srpski stratezi prevashodno, a mislim da i crnogorski u posljednje vrijeme upadaju u tu grešku, nijesu još uspjeli da se otrgnu projekcija načertanija i drugih vizija gdje se Bošnjaci smatraju opasnošću i bolesnim tkivom koje je najbolje eliminisati. Garašanin je pisao - trećinu pobiti, trećinu pokrstiti, trećinu protjerati. Nažalost, jako malo je argumenata da se od toga odustalo, neke stvari se u ratnim vremenima rade brutalno, u navodno demokratskim vremenima se rade u svilenim rukavicama. Mi Bošnjaci na to možemo uticati jedniko ako im dokažemo da nas ne mogu eliminisati, a kada to shvate pristaće na razgovor.

• Mislite na razgovor o autonomiji?
Da. Ako ne mogu da imam svoju kuću, dajte mi stan, garsonjeru, nešto što je moje u toj zgradi. Neću da je rušim, da je palim, da se izdvajam, da se ponašam mimo pravila kućnog savjeta, samo da se osjetim da imam nešto svoje. Neka to bude utkano u ustave i jedne i druge države, neka ne ugrožava, neka bude na obostrano zadovoljstvo, ali neka imamo.

• Što Vi konkretno podrazumijevate pod autonomijom Sandžaka?
Dvije stvari su bitne - do konačnog rješenja se traba doći dijalogom i tražiti najprimjereniji model, ne izmišljati stvari iz početka. Autonomija Južnog Tirola je nešto najprimjerenije jer postoji prekogranična, odnosno dvojna autonomije a nije ugrožen integritet ni Italije, ni Austrije.
Sandžak je podijeljen na dvije države i koncept prekogranične autonomije je nešto što bi trebalo biti platforma za te razgovore. Svakako treba uvažiti sve specifičnosti - i sandžačke i srpske i crnogorske.

• Kako gledate na to da i u Boegradu i u Podgorici smatraju izlišnim dijaliog o autonomiji Sandžaka?
Uvijek nerazumjevanje izaziva zategnutost. Nerazumjevanje je poruka da nekog doživljavate kao neprijatelja i ono je potvrda diskriminacije i to nikako ne bi bilo dobro. U tom slučaju ćete imati društveni proces koji bi išao u negativnom smislu i za Srbiju i za Crnu Goru. Od političkih faktora će zavisiti koliko će dozirati taj antagonizam, ali proces neće biti zaustavljen.

• Zašto kažete da neće?
Pospješiće ga evropske integracije tokom kojih će ljudi još više imati slobode da slobodno razmišljaju i govore. Takođe, na izmaku je generacija odrasla u komunizmu, prevaspitana da ćuti i trpi. Ove koje dolaze će se kad tad zapitati da li su i zašto Srbi i Crnogorci bolji od njih, pa mogu da imaju nezavisne države i pola Bosne. Hoće i sjeverno Kosovo, a Bošnjaci imaju samo četvrtinu Bosne i ništa. Izuzmimo politiku, svaki slobodan čovjek kojem ne visi pendrek nad glavom će tako da zaključi. To je nešto što će da proizvodi nezadovoljstvo, a ono proizvodi zategnutost, a to nam ne treba. Zato treba sjesti i razgovarati.

Nijesmo za nasilje, ali ako se krene na nas čizmom i pendrekom, sve je moguće

• U nedavnim demonstracijama u Novom Pazaru, koje su organizovane zgog spora oko izgradnje vrtića, lakše je povrijeđeno nekoliko policajaca i demonstranata. Da li je to poruka da ste, ukoliko ne dođe do dijaloga, spremni da pokušata da priču o autonomiji sprovedete i nemirima?
Taj primjer i svi događaji koji su bili rizični u sjevernom dijelu Sandžaka, su bili reakcija, a ne akcija. Mi zastupamo jedan potpuno evolutivni koncept razvoja događaja, a revolucionarno se narod postavi jedino kada bude zgažen, dotjeran do zida. To znači da su sada bijele figure i kod Beograda i kod Podgorice, i da oni prvi povlače poteze. Mi samo ističemo koje su to negativnosti i želimo da slobodno govorimo. Niko od ljudi koji zastupaju potrebu da se Sandžaku da neki poseban status ne zastupa radikalne mjere niti nasilje.
• A da li ih isključujete?
Ne isključujem ih jedino u slučaju reakcije, jedino ako nekom padne na pamet, poput devedesetih da čizmom i pendrekom učutka one koji govore o tome. Onda se kao reakcija može očekivati bilo što.

Ovo što ja pričam je u platformi Bošnjačke stranke

• Pomenuli ste da Bošnjacima u Srbiji i Crnoj Gori niko ne garantuje sigurnost. Od čega im prijeti opasnost?
Ako smo 11 genocida doživjeli u poslednjih 150 godina i ako i dan danas, više u Srbiji nego u Crnoj Gori imamo ljude, koji govore da se Srebrenica nije ni desila tu nema nikakve dileme. Omalovažavanje genocida je priprema za novi genocid. Opasnost za pametnoga ne mora biti na dva metra da bi je konstatovao. Ukoliko ne učimo iz istorije, onda je opasnost mnogo bliža. Što će kuća porodici, ako je lijepo vrijeme? I ako je lijepo vrijeme treba joj kuća, ne samo zato što neće uvijek biti lijepo vrijeme. Već prosto, kuća je nešto što je dom, a on simbol za toplinu, osjećaj lagodnosti.
Ne radi se samo o sigurnosti od stradanja, to je najbrutalniji oblik sigurnosti. Prosto potreban je dom da se osjećate i udobno i poštovano, a minimum poštovanja je povjerenje. Da bi se čovjek osjećao poštovano ne može biti diskriminisan, a diskriminacija je ako kažete „nama pripada sve, a vama pripada samo pravo da nam vjerujete da ćemo vas sačuvati ako budete ugroženi“
• Što mislite o platformi Bošnjačke stranke u kojoj oni Sandžak vide kao prekograničnu regiju sa slobodnim protokom ljudi, kapitala, roba, infromacija?
To je ovo što sam rekao, južni Tirol. Upravo bi ta prekogranična autonomija, što je, kako sam vidio, program BS, još više garantovala tu vezu, taj protok i ljudi i roba. To je autonomija nejvećeg ranga koja apsolutno ne utiče na vitalne stubove države.

Vestervele po prvi put među Srbima

Nezavisno Kosovo je realnost

e-Novine

Ministar spoljnih poslova Nemačke Gvido Vestervele sastao se u Beogradu sa premijerom Mirkom Cvetkovićem. On će se sastati i sa predsednikom Tadićem, ministrom Jeremićem i predstavnicima političkih partija. Centralna tema razgovora biće iznalaženje kompromisa oko rezolucije Beograda u UN

"Postoji šansa za direktne razgovore Beograda i Prištine i to je šansa za bolji život. U EU smatraju da je šansa za to konferencijski sto u Briselu, a ne u Njujorku", rekao je Vestervele u rektoratu Beogradskog univerziteta.
"Doći će dan da predstavnici Beograda i Prištine sednu za isti sto i govore o EU. Za vas je to možda utopija, ali se može ostvariti. Pomirenje može uspeti ako se suočite sa realnošću. Nezavisno Kosovo je realnost i mišljenje Međunarodnog suda pravde je to jednoznačno potvrdilo", kazao je on.

Prema Vesterveleu, budućnost Srbije je u EU, a Nemačka vodi politiku koja je u interesu evropske budućnosti Srbije.

Ministar spoljnih poslova Nemačke, koji je prvi put u zvaničnoj poseti Beogradu, u rektoratu Beogradskog univerziteta učestvuje na panel diskusiji "Privreda Srbije na putu ka EU - šansa, izazovi i prepreke", pošto se prethodno u Vladi Srbije sastao sa premijerom Mirkom Cvetkovićem. Takođe su predviđeni i razgovori s ministrom spoljih poslova Vukom Jeremićem.

Osim sa zvaničnicima Srbije, nemački ministar će imati sastanke i s predstavnicima Demokratske stranke, Liberalno-demokratske partije, Socijalističke partije Srbije, Srpske napredne stranke i G17 plus.

Ovo je prva poseta Vestervelea Beogradu, otkako je u oktobru prošle godine izabran za šefa diplomatije, ali ujedno i prva poseta jednog nemačkog ministra spoljnih poslova od februara 2006. godine kada je u Beogradu boravio Frank Valter Štajnmajer.

Poseta se dešava uoči same rasprave o nacrtu srpske rezolucije o Kosovu, u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, i u trenutku kada Srbija ističe da je spremna za razgovore o rezuluciji, ali ne i za drastične promene teksta.

Predstavnik Ministarstva spoljnih poslova u Berlinu Andreas Peške rekao je tim povodom da će Vestervele u Beogradu "zastupati stav nemačke vlade da je za Nemačku pitanje statusa Kosova rešeno i da nema potrebe za novim pregovorima. To je potvrdilo i mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu". "Sada se radi o tome da se korak po korak u formi praktičnog napretka odnosi između Srbije i Kosova normalizuju i poboljšaju", rekao je predstavnik nemačkog MIP-a.

Šef nemačke diplomatije, kako je naglasio, već posle donošenja odluke Međunarodnog suda pravde, od Beograda i Prištine očekuje "konstruktivnu i pragmatičnu politiku" i "okretanje ka zajedničkoj evropskoj budućnosti u interesu stanovništva obe zemlje".

Gvido Vestervele je, u okviru posete regionu, u sredu boravio u Zagrebu, a nakon razgovora u Beogradu otputovaće u Sarajevo. Nemački ministar će u petak posetiti Prištinu i Gračanicu.

Šuškanje srpske diplomatije po regionu

Tadić spreman da prizna Kosovo?

Boris Pavelić

Predsjednik Srbije Boris Tadić navodno je spreman priznati Kosovo ostvare li se tri njegova uvjeta: eksteritorijalnost pravoslavnih manastira na Kosovu, posebni status za Srbe južno od Ibra te faktičko priznanje statusa quo na sjeveru Kosova

Predsjednik Srbije Boris Tadić spreman je priznati Kosovo ostvare li se tri njegova uvjeta: eksteritorijalnost pravoslavnih manastira na Kosovu, posebni status za Srbe južno od Ibra te faktičko priznanje statusa quo na sjeveru Kosova, doznaje ekskluzivno naš list iz izvora bliskih srpskoj diplomaciji.

To je prva javna naznaka da bi vlast u Beogradu bila spremna jednom zasvagda i trajno riješiti temeljni problem svojega državnopravnog i političkog identiteta, ali i statusa u međunarodnoj zajednici, nakon što je Međunarodni sud pravde u Haagu jednoznačno procijenio da proglašenje nezavisnosti Kosova nije narušilo pravila međunarodnog prava. Premda se u javnosti i dosad moglo nazrijeti kako bi Beograd mogao biti spreman na kompromis oko Kosova, nijedan državni dužnosnik Srbije nije još naznačio da bi Srbija bila spremna čak i formalnopravno priznati Kosovo. Ali sada, uoči rasprave o Kosovu pred Generalnom skupštinom UN-a polovinom rujna, očito je da Srbija međunarodnoj zajednici šalje neke nove, donedavna neočekivane signale.

Uvjeti realno ostvarivi: Sva tri navedena uvjeta realno su ostvarivi. Eksteritorijalnost pravoslavnih manastira na Kosovu iz više bi razloga, i bez većih problema, mogla biti provedena. Pravoslavni hramovi na Kosovu, naime, još su od 1999. pod zaštitom međunarodnih snaga i nedostupni lokalnim vlastima i stanovništvu, a tek ovih dana neke od njih, poput manastira u Gračanici, počela je štititi kosovska policija. Također, model eksteritorijalnosti iskušan je već u Grčkoj, gdje status izdvojene cjeline uživa planina Atos, jedno od središta pravoslavne duhovnosti, na kojoj je Hilandar, najsvetiji manastir Srpske pravoslavne crkve. Tako eksteritorijalnost manastira na Kosovu ne bi morala biti međunarodnopravni presedan.
Posebni status za Srbe južno do Ibra u dobroj je mjeri predviđen već u Ahtisaarijevu planu, na temelju kojega je Kosovo proglasilo nezavisnost, ali ga Srbija ne priznaje. No, politički predstavnici Srba na tom dijelu Kosova odavna su svjesni da moraju pronaći model suživota s albanskom većinom, jer im je to jedini način da opstanu. Stoga nisu tek jednom sugerirali kako bi, uz podršku Beograda, bili spremni prihvatiti pogodnosti koje im pruža Ahtisaarijev plan. Mnogima je čak i u Srbiji jasno da srpske enklave na središnjemu i južnom Kosovu nemaju budućnosti ne pronađu li načina za suživot s većinskom zajednicom. Priština je, s druge strane, svjesna da će vjerodostojnost u međunarodnoj zajednici steći samo strogim poštovanjem, pa i stalnim širenjem, prava srpske manjine.

Obostrani interes: Treći Tadićev uvjet za priznanje mogao bi se pokazati najvećim problemom. "Faktičko priznanje statusa quo", naime, moglo bi se tumačiti kao podjela Kosova, jer je sjeverni dio sada praktički i teritorijalno odvojen od ostatka zemlje: ondje ne djeluju kosovske, nego srpske institucije, a često nije moguće ni prijeći iz jednoga u drugi dio. No i taj bi se problem, uz dovoljno mudrosti u Beogradu i Prištini, mogao riješiti, tvrde izvori našeg lista. Beogradu je, naime, interes okončati problem i punom snagom krenuti u EU; Kosovo želi prekinuti agoniju nedovršene državnosti, te postati punopravnom članicom UN-a i ravnopravnom članicom međunarodne zajednice. Oboma je, dakle, interes prekinuti sadašnju neizvjesnost.

Stvar formulacije, a ne sadržaja: Priština bi, također, trebala biti svjesna da će sjever Kosova teško ikada postati istovjetan ostatku zemlje, jer homogena srpska većina sa snažnim resantimanom prema središnjoj vlasti neće tek tako nestati s toga područja. Beograd, pak, nakon mišljenja MSP-a konačno je postao svjestan da nema povratka na stanje od prije proglašenja nezavisnosti, kao što zna i da bez trajnoga rješenja kosovskoga problema neće dovršiti put u EU. Interes je dakle obostran, i sada je samo do političke mudrosti da se postojeća autonomija za Srbe na jugu i usuglašavanje statusa sjevera nazovu primjerenim, svima prihvatljivim imenima, a potom i konkretno provedu. "To je manje pitanje sadržaja, koji praktički već postoji, a više pitanje formulacije", kazali su izvori našeg lista.

* Tekst je preuzet sa internet portala Novog lista

Intervju: Željko Komšić, član Predsjedništva BiH

Ne mogu dozvoliti da nas tretiraju kao malog od kužine

Razgovarali: Eldin Karić i Selvdin Avdić

Neću prihvatiti da su Srbija i Hrvatska iznad BiH: Željko Komšić

Neću prihvatiti da su Srbija i Hrvatska iznad BiH: Željko Komšić

Josipović mi je telefonirao jučer iz Beograda i pitao, otprilike, u čemu je problem. Rekao sam mu da nam je dosta takvog odnosa prema BiH, i pitao ga zar nije logično kada se već sastao s Tadićem i dotakao se BiH, zar nije bilo logično da razgovaraju o hapšenju Mladića i Hadžića. To je pitanje koje se tiče sve tri zemlje. Ako ste nam iskreni prijatelji, tretirajte nas kao državu, ne gledajte nas kroz entitete i narode, nego kao ravnopravnu državu. Što ne biste uradili drugoj državi, nemojte raditi ni BiH

Član Predsjedništva BiH Željko Komšić je u svojoj izjavi za Fenu izjavio kako bi predsjednici susjednih država trebalo da se bave svojim zemljama i problemima kojih imaju i previše, a ne Bosnom i Hercegovinom. Srbija je uputila Bosni i Hercegovini protestnu notu zbog dijela te izjave da podržava cjelovitost Hrvatske i "Srbije bez Kosova". U intervjuu za “Žurnal”, Komšić objašnjava zašto je tako oštro reagirao.

*Kako ocjenjujete posljednji susret Josipovića i Tadića?
Nemam ja tu šta da ocjenjujem. Oni rade ono što smatraju da je dobro za njih. U tom smislu, svaki razgovor je dobar. Samo komunikacijom mogu se riješiti problemi ako ih imate. Meni su druge stvari zasmetale. Ali, moram odmah reći, njih dvojica nisu Milošević i Tuđman, to se mora jasno naglasiti. Meni smeta to što oni razgovaraju o nama kao o maloljetnom djetetu. To prevazilazi dobre diplomatske običaje. Zamislite da smo mi sjeli sa predstavnicima Crne Gore, razgovarali o Srbiji, onda napravili konferenciju za štampu i iznijeli stavove o Srbiji. To bi se doživjelo kao prvorazredan diplomatski skandal. Neću prihvatiti da su Srbija i Hrvatska iznad BiH, da oni imaju pravo komentarisati odnose unutar naše zemlje.

*Koliko je to krivica naše diplomatije?
Naravno da ima naše krivice, koliko smo mi ozbiljni kao država, koliko svako malo neko od nas trči u Beograd da pita tatu ili mamu šta ćemo raditi. To je jedna strana, a druga je vrlo indikativna i već je ljudima ušla u uho, to je rečenica kako su Srbija i Hrvatska garanti Dejtonskog sporazuma. Nisu oni garanti sporazuma, oni su u Dejtonu sjedili kao strane koje su učestvovale u ratu u BiH. Oni ništa ne garantuju, BiH garantujemo samo mi, Bosanci i Hercegovci.

*Koliko situacija u BiH zaista zavisi od raspoloženja u Beogradu i Zagrebu?
Sve manje. Znamo šta je bilo nekada, sada se drugačije radi. Recimo, pojačava se ekonomski uticaj. Naravno, da bi se pojačao taj uticaj morate imati političkog saveznika u BiH. Tako se to radi. Mi ne možemo da riješimo naš zajednički interes zato što su Zagreb i Beograd protiv toga. Kroz razne sestrinske stranke i bratsku politiku opstruira se napredak. Pomenuću samo slučaj Luke Ploče. Nije samo stvar što to Hrvatska neće da riješi. Postoji čitava struktura unutar BiH koja ne dozvoljava da se to riješi. Političke institucije u BiH ponekad rade za političke i ekonomske interese drugih država. To mi ne ide u glavu. Oni jesu naši susjedi i ja sam za svu vrstu saradnje s njima, za pošten odnos. Ne mogu da shvatim da se ljudi u BiH ne vode za svojom konkretnom koristi, nego za interesima Zagreba i Beograda.

*Kako se završila situacija sa protestom koji je Tadićev kabinet uputio našem ambasadoru u Srbiji?
Danas treba da dobijem izvještaj, pa ću znati precizno o čemu se radi. Koliko za sada znam, pozvan je naš amabasador od strane generalnog sekretara Ministarstva vanjskih poslova Srbije i rečeno mu je, otprilike, kako oni nisu ništa loše mislili, da je sve učinjeno iz dobrih namjera. Iz kakvih dobrih namjera? Da mi se nude specijalni odnosi sa Federacijom? Beograd treba da razgovara sa Sarajevom, ne sa RS niti Federacijom. Zamislite da mi razgovaramo s Novim Sadom ili Novim Pazarom. Zamolio sam predsjednika Tadića da više ne forsira tu priču o specijalnim, paralelnim odnosima s Federacijom.

*Kako je odgovorio?
Saslušao je, ali nije komentarisao.

*Može li se ovo povezati s neprestanim dogovorima Dragana Čovića i Milorada Dodika?
Ne znam može li. Njih dvojica imaju te svoje specijalne, prijateljske, paralelne i svakakve veze, pa ih pokušavaju locirati u Beogradu i Zagrebu kao rješenje problema, pa onda traže bošnjačkog partnera koji će ući u tu priču. To je politika koja ovu zemlju neće nigdje odvesti.

*Plašite li se šta mogu donijeti ovakvi razgovori između predsjednika susjednih zemalja?
Plašim se našeg istorijskog iskustva, od sporazuma Cvetković – Maček, dešavanja u Drugom svjetskom ratu, politike Tuđmana i Miloševića... Istorija nas uči da budemo oprezni. S druge strane, ne vjerujem da kod Tadića i Josipovića postoji išta što asocira na ta dešavanja.

*Imamo pravo na frustraciju...
Imamo, ali neću da budem frustriran, hoću da budem pragmatičan, da razmišljam realno, ne želim da se igram velikim riječima. Na stranu ostavljam istorijsku frustraciju, mada nam se ona s rođenjem usadi u glavu. Pitam se, da li bi oni sebi dopustili da isto rade s bilo kojom drugom zemljom.

*Povodom vaše izjave prvi je reagirao vaš kolega iz Predsjedništva, gospodin Radmanović...
On na tome gradi kampanju, izgleda da ne stoji dobro u RS. To je neracionalno, sutra ćemo se sastati pa ću ga pitati šta ima protiv toga, jer meni priča drugu priču.

*Koju priču?
Pa tu da se mi moramo između sebe ujediniti i prema Srbiji i prema Hrvatskoj. Da štitimo naše interese. I šta mu znači da je moja reakcija bila neustavna? Zar je neustavno to što ja tako mislim? Nisam pokrenuo nikakvu inicijativu... Dopustite da imam pravo da mislim i da kažem to što mislim. Ako mi se uzme to pravo, e onda će to da bude neustavno.

*Da li vi reagirate kod Radmanovića kada predsjednik njegove stranke daje izjave koje štete BiH?
Naravno da reagujem. Nepristojno je sada da vam ja to komentarišem i ulazim u odnose između njih dvojice. Neka ostane između nas ono što mi privatno razgovaramo.

Ako ste nam iskreni prijatelji, tretirajte nas kao državu: Željko Komšić
*A službeno?
Službeno će Radmanović uvijek stati iza onoga što je rekao njegov stranački šef. Pa čak i kada ne misli tako. Mnogo je iracionalnih stvari oko nas. Evo, i što se tiče Kosova. Šutimo, ne donosimo odluke oko toga iako znamo koliko je to iracionalno. Znate da su 22 zemlje, članice EU, priznale tu državu. SAD su je priznale. Mi stalno zatvaramo oči. U ime čega?

*Kako je reagirao gospodin Josipović na vašu izjavu?
Telefonirao mi je jučer iz Beograda i pitao, otprilike, u čemu je problem. Rekao sam mu da nam je dosta takvog odnosa prema BiH, i pitao ga zar nije logično kada se već sastao s Tadićem i dotakao se BiH, zar nije bilo logično da razgovaraju o hapšenju Mladića i Hadžića. To je pitanje koje se tiče sve tri zemlje. Ako ste nam iskreni prijatelji, tretirajte nas kao državu, ne gledajte nas kroz entitete i narode, nego kao ravnopravnu državu. Što ne biste uradili drugoj državi, nemojte raditi ni BiH.

*Kako je reagirao gospodin Silajdžić?
Nisam se čuo s njim, kao ni s Radmanovićem. Sutra ćemo se vidjeti. Ne tražim ja bilo kakvu vrstu podrške za to što sam rekao. Smatrao sam da mi je obaveza da to kažem, ma šta to proizvelo. Šta će ko misliti, kako će se to odraziti na nekom taktičkom, političkom planu, nije mi važno. Ne mogu sebi dozvoliti da nas tretiraju kao malog od kužine. Mislim da će oni ipak biti oprezniji ubuduće. Nadam se da će to biti koristan efekat od svega ovoga.

*Kako komentirate inicijativu reisa Cerića o osnivanju Bosanske televizije, na isključivo bosanskom jeziku, uz obrazloženje da on tada ne bi morao svojoj prijateljici objašnjavati šta znači rujan?
Kada je o jeziku riječ, neka govori svako svoj. Nema tapije na BiH. Ne može se to učiniti ni kroz jezik. Rujan je, sem toga, staroslavenski izraz, zašto to nekom smeta? Nek ljudi govore kako hoće, bogatiji smo zbog toga. Neka na televizijama novinari govore kako su u kući naučili, svojim maternjim jezikom. Mi ih savršeno dobro razumijemo.

*Sigurno pratite šta se dešava u Nogometnom savezu. Postoji velika vjerovatnoća da budemo izbačeni sa fudbalske mape. Postoji li način da se spasimo?
Ovdje je politika uzela sve. Ona želi krah BiH na svakom polju, naročito na sportskom, jer on kod ljudi budi osjećaj ponosa. Znam da se o svemu moramo dogovarati. Ali, dogovor znači da ne mogu svi sve dobiti. Nije dogovor samo kako jedan kaže, onda se nećemo ni dogovarati, jer to je djetinjasto. Ako neko neće da bude u nečemu, ne mora. Ovo je rušenje BiH na nivou sporta. Ko neće, ne mora, mi ćemo praviti Savez, kada promijenite mišljenje dođite, uvijek ima mjesta za vas. Tako bih to postavio. Ovdje ne pomažu argumenti ni logika. Ali, ne možemo vječno biti ucjenjivani. Biće fudbala u ovoj zemlji, htio to neko ili ne.

*Intervju prenosimo sa sajta www.zurnal.info

 

Tenzije u Sandžaku

Beograd otvara novo žarište

Medijski linč miloševićevskim metodama: Muamer Zukorlić

Medijski linč miloševićevskim metodama: Muamer Zukorlić

Nakon upozoravajućeg govora muftije Muamer Zukorlića u kome je predsednika Srbije Borisa Tadića direktno upozorio da će biti odgovoran na moguću radikalizaciju prilika u Sandžaku ukoliko vlasti i dalje nastave da ignorišu zahteve Bošnjaka, nezavisni analitičari upozoravaju da je situacija zaista ozbiljna dok beogradski režimski mediji i političke strukture vode orkestriranu kampanju protiv novopazarskog muftije koja neodoljivo podseća na dirigovani medijski hor iz vremena Slobodana Miloševića

Neodgovorno postupanje Ministarstva za ljudska i manjinska koje je na nezakonit način pokušalo da spreči formiranje legitimnog Nacionalnog veća Bošnjaka izazvalo je eskalaciju zapaljive retorike koja preti da destabilizuje prilike u Sandžaku. Dok nezadovoljni Bošnjaci upozoravaju vlasti da ozbiljno shvate njihove probleme ili će se u suprotnom oni preliti na čitavu Srbiju, zvanični Beograd umesto da inicira razgovore radi njihovog rešvanja dodatno doliva ulje na vatru dirigovanim medijskim linčom jedinog legitimnog i autentičnog predstavnika sandžačkih Bošnjaka. Zbog toga što su zahtevi unutrašnje političke dinamike ponovo dobili primat nad dugoročnim interesima čitavog društva beogradski režim je započeo stvaranje kontrolisanog haosa koji bi lako mogao da eskalira i okrene se protiv sopstvenih kreatora.

Sead Šaćirović, portparol Mešihata Islamske zajednice i blizak saradnik muftije Zukorlića, rekao je u izjavi za Radio slobodna Evropa da zapaljive izjave ne stižu iz Sandžaka već iz Beograda od strane predsednika Tadića i pojednih ministara koji ne poštuju sopstveni Ustav.

”To da “kuća gori” jeste to da predsednik Srbije i njegovi ministri Ljajić, Ugljanin i Čiplić krše zakone i gde ćete gori požar od toga. Sve smo mogućnosti potrošili i sada se moramo javiti međunarodnim instancama. Aršini su potpuno suprotni za nas Bošnjake, a potpuno drugi za sve ostale. Predsednik i njegovi ministri pale sopstevnu kuću, a sopstevna kuća je, valjda, i Sandžak. Mi uprorno kažemo da živimo u Srbiji, a oni nas sa ovakvim odnosom samo teraju. Tako su postupali prema Albancima, sada postupaju tako prema nama u Sandžaku”, naglašava Šaćirović.

Sociolog religije Srđan Barišić kaže da zvaničnici u Beogradu ovakve izjave moraju shvatiti vrlo ozbiljno i da važno da što hitnije promene svoj stav prema Sandžaku.

”Upravo ovako oštra retorika koja dolazi od Zukorlića, posledica je oštre politike Beograda koja je već oko dve godine unazad aktuelna. Sa velikom pažnjom treba uzimati sve ovo što se dešava u Novom Pazaru i smatram da je konačno vreme da se stavi prst na čelo i da se shvati da se tamo ne dešavaju dobre stvari ni za islamsku zajednicu niti za građana Srbije”, naglašava Barišić. On upozorava da će biti jako teško kontrolisati stanje u Sandžaku, ako Beograd i dalje nastavi sa agresivnom politikom prema tom delu Srbije.

”Država često nepromišljeno nastupa i često je upravo ona bila generator krize, ona je ta koja je pojačavala tenzije umesto da ih smiruje. Umesto da ih pacifikuje ona je raspirivala te sukobe koji su posledica mnogo kompleksnije situacije i marginalizacije tog regiona, po mnogim pitanjima, ne samo po verskim i nacionalnim”, zaključio je Barišić.

Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Sonja Biserko  tokom predstavljanja knjige “Sandžak i evropska perspektiva” rekla je da situacija u Sandžaku jasno pokazuje nesposobnost Srbije da reši svoje unutrašnje probleme.

”Ono što je bitno, jeste da je Zukorlić i čitava ta zajednica koja je sada, zapravo, stvarni i jedini predstavnik tog naroda dole mora biti prihvaćena kao stvarnost i treba ih uključiti u politički život Srbije, a ne isključivati ga i tako stalno priželjkivati radikalizaciju kako bi se dokazale unapred postavljene teze”, rekla je Biserko.

Dok nezavisni analitičari upozoravaju da je sadašnje stanje posledica ponašanja zvaničnog Beograda, vladajuća srbijanska garnitura i njeni društveni poslenici za povećanje napetosti krive isključivo sandžačkog muftiju Zukorlića. Prorežimska Islamska zajednica Srbije i političke stranke osudili su kao zapaljiv govor Muamera Zukorlića na sednici Bošnjačkog nacionalnog sabora održanoj u sredu u Novom Pazaru.

Prema pisanju prorežimske i kontrolisane  beogradske štampe ključni problemi Sandžaka nisu teški uslovi života u tom nerazvijenom kraju već to što Zukorlić želi da objedini funkcije verskog i političkog lidera Bošnjaka u Srbiji zbog čega on navodno radikalizuje svoje zahteve i diže tenzije. Iz toga bi usledio logičan zaključak da ukoliko bi se gospodin Zukorlić odrekao političkih ambicija, u Sandžaku bi potekli med i mleko, a svi problemi bi istog trenutka nestali.

U medijskom linču protiv neugodnih glasova iz Novog Pazara najdalje su otišli nacionalistički tabloidi i dnevni list Blic koji se na muftiju okomio iz čisto privatnih razloga zbog njeogve tužbe protiv tog lista. Blic tako navodi navodne reči članova Vlade, koji nisu imali hrabrosti da im se objave imena, da su poruke muftije Zukorlića posao za policiju, a ne za političko posredovanje. Oni dalje rezrađuju svoje viđenje situacije i kažu da Zukorlić na Sandžak pokušava da primeni „kosovski scenario“, ali ističu da to nije ista situacija i da u Beogradu više nije ista ona vlast s kraja devedesetih.

Blic tvrdi da Zukorlić ne može da računa na podršku Turske, jer je pre posete premijera Tajipa Erdogana Pazaru, sa muftijom navodno razgovarano o tome da "može da računa na mesto verskog poglavara ukoliko se odrekne pozicije političkog lidera, što on nije prihvatio". S druge strane, Blic je ubeđen da muftija nema ni podršku SAD i članica Evropske unije.

Antibošnjačkoj kampanji pridružio se i prorežimski beogradski muftija Muhamed Jusufspahić sa radikalnim zahtevom da država zabrani Zukorliću da se bavi politikom i da zabrani verskim vođama bilo kakav politički angažman. “Država, što se tiče Islamske zajednice Srbije, ima alternativu, upravo IZS. Mi ćemo vatru, uz božju pomoć, gasiti vodom. Mi imamo više vode nego što pojedinci imaju vatre”, kazao je Jusufspahić.

Pored medijske kampanje usledila je i poltiička odmazda u vidu smene Hedije Škrijelj sa mesta gradske pravobraniteljke Novog Pazara sa obrazloženjem da nije pokazala očekivane rezultate i da je svojim propustima opteretila rad Gradskog javnog pravobranilaštva. Škrijelji je rekla da ne zna razloge zbog kojih je smenjena i da je o tome niko nije obavestio. Ona nije isključila mogućnost da je smenjena zbog toga što je bila na listi za većnicu Bošnjačkog nacionalnog vijeća ispred Zukorlićeve Bošnjačke kulturne zajednice. Pre pet godina na tu funkciju ju je izabrala parlamentarna većina koju je činila Sandžačka demokratska partija Rasima Ljajića, a predsednik opštine je bio Sulejman Ugljanin, lider Stranke demokratske akcije. Na mesto gradske pravobraniteljke imenovana je 2008. godine kada je kompletna vlast pripala Ljajićevom SDP-u i Jedinstvenoj srpskoj listi.

Rekonstrukcija: Početak i tok genocida u Srebrenici

Pravde još nema

BIRN

Na osnovu presuda Haškog tribunala i Suda BiH, "BIRN – Justice Report" pravi rekonstrukciju događaja u Srebrenici u julu 1995, kada je ubijeno više od 8.000 ljudi. Takođe prenosimo i rezime dosadašnjih sudskih procesa. Za zločine počinjene u zaštićenoj zoni UN osuđene su 24 osobe - na osnovu optužbi za pomaganje u genocidu i zločine protiv čovečnosti. Do sada su samo tri presude, nepravosnažne, izrečene za zločin genocida

Iako je u aprilu 1993. godine Srebrenica proglašena zaštićenom zonom Ujedinjenih nacija (UN), odnosno izuzeta od oružanih napada, ipak je u julu 1995. granatirana i zauzeta od Vojske Republike Srpske te je u njoj počinjen genocid.

Vrhovna komanda Vojske Republike Srpske (VRS) u martu 1995. godine izdaje direktivu za daljnja dejstva (Direktiva 7) u kojoj je razrađena strategija u vezi sa zaštićenim zonama, odnosno potpunim fizičkim odvajanjem Srebrenice i Žepe.

“Svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvoriti uslove totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljeg opstanka i života mještana Srebrenice i Žepe”, navodi se u Direktivi 7.

Tri mjeseca kasnije, 6. jula 1995. godine, započinje vojni napad VRS-a na Srebrenicu, kada je uslijedilo intenzivno granatiranje, a meta napada je bio sam grad, ali i posmatračka mjesta Holandskog bataljona UNPROFOR-a.

Drinski korpus VRS-a je 9. jula 1995. prodro četiri kilometra u dubinu enklave, zaustavivši se samo kilometar od grada Srebrenice. Kasno 9. jula, ohrabren tim vojnim uspjehom i iznenađujućim izostankom otpora Bošnjaka, kao i nepostojanjem ikakve značajne reakcije međunarodne zajednice, predsjednik RS-a Radovan Karadžić izdao je naređenje kojim daje zeleno svjetlo Drinskom korpusu da zauzme Srebrenicu.

Kao rezultat napada, 10. jula, hiljade Bošnjaka iz Srebrenice počele su bježati u bazu Holandskog bataljona u Potočarima, očajnički tražeći zaštitu. Dok su u Potočare pobjegli većinom žene, djeca i stari, muškarci su se okupili u okolnim selima i kasno navečer formirali kolonu koja je krenula u pravcu Tuzle, na teritoriju pod kontrolom Armije BiH (ABiH).

U koloni je bilo između 10.000 i 15.000 muškaraca – neki su bili civili, a neki vojnici, od kojih je samo trećina bila naoružana.

Snage NATO-a počele su bombardovati tenkove VRS-a koji su napredovali prema gradu. Zbog prijetnji VRS-a da će ubiti holandske vojnike i granatirati bazu u Potočarima, NATO je obustavio daljnje akcije.

Odluka o sudbini

Zaštićenu enklavu, uključujući i sam grad Srebrenicu, VRS je zauzela 11. jula 1995. godine, nakon čega je Ratko Mladić, skupa s drugim generalima, trijumfalno prošetao praznim ulicama Srebrenice slaveći njeno osvajanje i “pobjedu”.

U večernjim satima 11. jula 1995. godine u Potočarima se okupilo oko 20.000 do 25.000 izbjeglica. Njih nekoliko hiljada uguralo se u samu bazu UN-a, dok su se drugi smjestili po obližnjim fabrikama i poljima.

U samoj bazi UN-a nalazilo se najmanje 300 muškaraca, dok ih je u masi izvan baze bilo između 600 i 900. Uslovi u Potočarima su bili užasni. Malo hrane i vode je ponuđeno ljudima koji su bili izloženi julskim vrućinama.

Kako je eskalirala humanitarna kriza u Potočarima, general Mladić i drugi oficiri VRS-a održavaju u hotelu “Fontana” sastanke s pripadnicima Holandskog bataljona i izbjeglih Bošnjaka kako bi raspravljali o sudbini Srebreničana.

Na završnom sastanku, održanom 12. jula u hotelu “Fontana”, Mladić daje obećanje da će osigurati autobuse za prijevoz izbjeglih, te da Srebreničani mogu odabrati žele li otići ili ostati. Istog dana je donesena odluka da se u Potočarima odvoje muškarci Bošnjaci i pogube.

“Možete opstati ili nestati. (…) Za vaš opstanak tražim: da svi vaši muškarci koji su pod oružjem napali da su zločine pravili, a i jesu mnogi, protiv našeg naroda, predaju oružje VRS-u (…) nakon predaje oružja možete (…) birati, da ostanete na teritoriji (…) ili ako vam to odgovara, da idete tamo gdje želite. Koliko god vas izrazi želju, poštovat će se želja svakoga pojedinačnoga stanovnika”, rekao je tada Mladić.

Strahovi mnogih Srebreničana da neće preživjeti obistinili su se narednih dana.

Približno 50 autobusa je istog dana stiglo u Potočare, nakon čega su pripadnici VRS-a i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) RS-a počeli odvajati muškarce od 15 do 65 godina od žena, djece i starijih osoba koje su ukrcali u autobuse. Mnogi od njih nisu znali ni gdje idu.

Muškarci su sistematski odvajani i potom odvođeni na ispitivanje u zgradu zvanu “Bijela kuća“ u Potočarima. Prije ulaska u tu zgradu, muškarci i dječaci su bili prisiljeni da predaju lične dokumente, koji su potom uništavani. Pojedini zatočeni muškarci su potom izvođeni i ubijani, a dio je autobusima prebačen u različite zatočeničke objekte u Bratuncu.

Izdvajanje muškaraca nastavljeno je i u noći 12. jula, kada su ih pripadnici snaga bosanskih Srba odvodili i ubijali, dok su pojedine žene silovane.

Dio muškaraca i dječaka koji su noć prije krenuli kroz šumu prema teritoriji pod kontrolom ABiH, tokom 12. i 13. jula su zarobljavani na različitim lokacijama, a neki su se i predali.

Najveće grupe muškaraca zarobljene su na cesti između Bratunca i Konjević Polja, gdje su bile raspoređene snage MUP-a RS-a.

Utvrđeno je da je u kasnim poslijepodnevnim satima 13. jula bilo zarobljeno oko 6.000 muškaraca.

Djelujući po naređenjima Ratka Mladića, snage MUP-a RS-a i VRS-a su do večernjih sati 13. jula okončale prijevoz žena i djece, kolonama autobusa ka Kladnju, dok su muškarci odvezeni na livadu kod Sandića ili na fudbalski teren u Novoj Kasabi. Kada su vojnici UN-a narednog dana obišli Srebrenicu, u gradu nisu pronašli niti jednog živog Bošnjaka.

Jedinice Drinskog korpusa VRS-a tokom 13. jula bile su raspoređene na području između Zvornika i Vlasenice i učestvovale su u zarobljavanju Bošnjaka koji su se predali, a potom su ih odveli – skupa s muškarcima iz Potočara – na lokacije privremenog zatočenja u Bratuncu, Cerskoj i skladištu u Kravici.

Zatočeni Bošnjaci su bili prisiljeni da predaju svoju imovinu, uključujući isprave, novčanike, satove i hranu. Držani su u skučenim uslovima, dobijali su malo vode, a hrane gotovo da i nije bilo.

Operacija ubijanja

Prva velika egzekucija dogodila se poslijepodne 13. jula 1995. godine, kada je oko 150 Bošnjaka strijeljano u dolini Cerske, nedaleko od dijela glavne ceste Konjević Polje – Nova Kasaba, a slično se tog dana dogodilo na livadi u Sandićima, te u blizini škole “Vuk Karadžić” u Bratuncu, gdje su također započela strijeljanja.

Jedan od najvećih masakara srebreničkog genocida počinjen je kasno poslijepodne 13. jula u Zemljoradničkoj zadruzi Kravica, gdje je ranije tog dana s livade u Sandićima prebačeno između 1.000 i 1.500 Bošnjaka. U večernjim satima, kad se skladište napunilo, vojnici VRS-a i pripadnici MUP-a RS-a su počeli unutra ubacivati ručne bombe i pucati direktno u ljude.

Pogubljenja zarobljenika u skladištu Zemljoradničke zadruge su se nastavila i u jutarnjim satima 14. jula.

U isto vrijeme održan je sastanak između pripadnika civilnih vlasti i VRS-a, na kojem je govoreno o nestabilnoj situaciji u Bratuncu, a koju je prouzrokovalo dovoženje velikog broja zatvorenika. Također, otvoreno se govorilo i o operaciji ubijanja.

U jutarnjim satima 14. jula, velika većina bošnjačkih muškaraca iz Bratunca prevezena je autobusima i kamionima u Zvornik. Kolona je bila duža od kilometar i po. Muškarci su zatvoreni na različite lokacije, a najveća sabirališta su bila u školama u Grbavcima i Petkovcima.

Zatvorenici su prošli kratak ali stravičan period zatočenja u ovim centrima, gdje je atmosfera terora održavana premlaćivanjima i sporadičnim ubistvima. Slomljenog duha, muškarci su vođeni na strijeljanje na polje u Orahovcu, na branu u Petkovcima i šljunčaru u Kozluku.

Rano ujutro 14. jula, konvoj od 30 autobusa stigao je do škole u Grbavcima kod Orahovca, gdje je u školskoj gimnastičkoj sali bilo smješteno oko 1.000 Bošnjaka. U popodnevnim satima istog dana, zarobljenici su “tamićem” prebacivani u grupama iz škole u Grbavcima do obližnjih lokacija u Orahovcu. Na odlasku iz gimnastičke sale, zatvorenicima su stavljeni povezi na oči i dobili su malo vode. Odvezeni su na stratišta, gdje su postrojeni i pucano im je u leđa.

Istog poslijepodneva, 14. jula 1995. godine, pripadnici VRS-a su drugu veliku grupu, u kojoj je bilo između 1.500 i 2.000 zarobljenika, iz Bratunca odvezli u školu u Petkovcima. Uslovi i u toj školi bili su bijedni. Bilo je veoma vruće i pretrpano, ljudi nisu dobili ni hranu ni vodu, a neki su zarobljenici bili toliko žedni da su čak pili vlastiti urin.

Kasnije tog dana ljude su prozivali u manjim grupama. Rečeno im je da se svuku do pasa, da izuju cipele, a ruke su im vezali na leđima. Zatočeni muškarci su odvođeni na strijeljanje, prvo na obližnje livade, a potom i do brane u Petkovcima, gdje ih je ubijeno oko 1.000.

Pripadnici Zvorničke brigade su 14. jula učestvovali u ubistvima i u Orahovcu i na brani u Petkovcima.

Istog dana, kao i 15. jula, pripadnici Zvorničke brigade VRS-a su prebacili oko 1.000 muškaraca u školu u Ročeviću, nedaleko od Zvornika. Ujutro 15. jula, oko škole je ležalo nekoliko leševa, a kasnije tog dana većina zatočenika je odvedena iz škole i pogubljena na jednom mjestu na obali rijeke Drine, nedaleko od Kozluka. Koliko je poznato, niko nije preživio.

Pripadnici kolone Bošnjaka iz Srebrenice koji se nisu predali ili nisu bili zarobljeni, 15. jula su se nastavili kretati prema teritoriji pod kontrolom ABiH. Kada su stigli do zone odgovornosti Zvorničke brigade VRS-a, došlo je do teških borbi.

Sljedećeg dana, 16. jula, muškarci koji su dva dana ranije zatočeni u školi u selu Pilica, sjeverno od Zvornika, prozvani su da izađu iz škole i ukrcani su u autobuse s rukama vezanim na leđima. Odvezeni su na Vojnu ekonomiju Branjevo, gdje su ih pripadnici VRS-a postrojavali u grupama od deset i strijeljali.

Tada je ubijeno između 1.000 i 1.200 ljudi. U ovim ubistvima su učestvovali pripadnici 10. diverzantskog odreda VRS-a, te pripadnici Bratunačke brigade koji su na Ekonomiju Branjevo stigli u popodnevnim satima.

Dok su se vršila ubistva na Ekonomiji Branjevo, grupa od 500 muškaraca iz Srebrenice zatvorenih u Domu kulture u Pilici pokušala je pobjeći, ali u tom pokušaju nisu uspjeli. Pogubljeni su – po prijekom postupku, iz automatskog oružja i ručnim bombama.

Prema izjavama svjedoka koji su bili u blizini, buka izazvana rafalnom paljbom i eksplozijama ručnih bombi trajala je 15-20 minuta. U ovom ubistvu su učestvovali pripadnici Bratunačke brigade VRS-a.

Dok su se vršile egzekucije u Pilici, 16. jula je na odbrambenim položajima VRS-a kod Zvornika otvoren koridor širok nekoliko stotina metara koji je omogućio značajnom dijelu kolone Bošnjaka da pređe na teritoriju pod kontrolom ABiH. Ti muškarci su izmakli operaciji ubijanja koja se dešavala u međuvremenu.

Nakon 16. jula nastavila su se ubistva manjih grupa muškaraca Bošnjaka na području Kozluka i Nezuka. Tog dana započela su ukopavanja tijela ubijenih Bošnjaka u masovne grobnice.

Mjesec i po kasnije, pripadnici VRS-a i MUP-a RS-a učestvovali su u organizovanom naporu skrivanja ubistava i pogubljenja u zonama odgovornosti Zvorničke i Bratunačke brigade, tako što su ponovno zakopavali tijela ekshumirana iz prvobitnih masovnih grobnica.

Nakon 15 godina još uvijek nisu pronađeni svi pobijeni Srebreničani.

***

U Haškom tribunalu i Sudu BiH još niko nije osuđen za genocid koji je u Srebrenici počinjen prije 15 godina.

Za zločine počinjene u ovoj nekadašnjoj zaštićenoj zoni UN-a do sada su odgovarale 24 osobe, kojima su Tribunal u Haagu i Sud BiH izrekli 476 godina, te dvije doživotne kazne zatvora.

Iako su skoro svi, njih 18, prvobitno bili optuženi za genocid, do sada su izrečene samo tri nepravosnažne presude za ovo djelo, dok su ostali proglašeni krivima za pomaganje pri činjenju genocida, te zločine protiv čovječnosti.

“Užasni zločini počinjeni nakon pada Srebrenice dobro su poznati: masovno ubistvo više od 7.000 muškaraca i prisilno premještanje žena, djece i staraca iz ovog dijela istočne Bosne. Ovi zločini počinjeni su s takvim stepenom surovosti i izopačenosti kakav prethodno nije viđen, i spadaju među najmračnije trenutke moderne evropske historije”, stoji u jednoj od presuda Haškog tribunala.

Vujadin Popović (levo) i Ljubiša Beara u Hagu

U Tribunalu su za genocid, na doživotne kazne zatvora, nepravosnažno osuđeni Ljubiša Beara, bivši načelnik za bezbjednost Glavnog štaba Vojske Republike Srpske (VRS), i Vujadin Popović, nekadašnji načelnik za bezbjednost Drinskog korpusa VRS-a, a pred Sudom BiH na 30 godina Milorad Trbić, bivši pomoćnik načelnika za bezbjednost Zvorničke brigade.

Na po 35 godina zatvora zbog pomaganja i podržavanja genocida osuđeni su Radislav Krstić, bivši komandant Drinskog korpusa, te Drago Nikolić, nekadašnji načelnik za bezbjednost Zvorničke brigade.

Prema mišljenju Vijeća Tribunala u Haagu, Ljubiša Beara je bio “pokretačka snaga ubijanja”, te je kao najstariji oficir u službi bezbjednosti imao najjasniju sliku o razmjerama operacije ubijanja srebreničkih muškaraca.

“Njegova energična nastojanja da organizuje lokalitete, angažuje ljudstvo, obezbijedi opremu i nadzire pogubljenja ukazuju na nepokolebljivu odlučnost da pobije što veći broj ljudi u što kraćem vremenu. Beara je bio čovjek riješen na uništenje grupe ubijanjem svih njenih članova kojih se mogao domoći”, zaključak je Sudskog vijeća.

Uz Bearu, iz Glavnog štaba VRS-a na 19 godina osuđen je Radivoje Miletić, načelnik odjeljenja za operativno-administrativne poslove, i Milan Gvero, pomoćnik komandanta za moral, pravna i vjerska pitanja, kojem je izrečeno pet godina zatvora.

Prema sudskim presudama, u Srebrenici je, na različitim mjestima, u julu 1995. godine ubijeno više od 7.000 muškaraca, a žene i djeca su autobusima transportovani na teritoriju koja je bila pod kontrolom Armije BiH (ABiH).

Mjesta najmasovnijih pogubljenja, na kojima je ubijeno po više stotina muškaraca i dječaka, bili su skladište u Kravici (općina Bratunac), škole u selima Orahovac, Petkovci i Ročevići, Dom kulture u Pilici i Vojna ekonomija Branjevo (općina Zvornik), te obala rijeke Drine kod Kozluka.

“Autobusi su dolazili, izvodili su ljude u grupama po deset. Počeli smo pucati po njima. Ne znam jesu li ti ljudi gledali u mene. Ne znam koliko ljudi sam ubio i ne želim da znam. To me je uništilo. Htio sam da spasim jednog čovjeka, ali nisu mi dozvolili. Rekli su da ne žele imati svjedoke zločina”, kazao je Dražen Erdemović priznajući krivicu u Haškom tribunalu.

Erdemović je osuđen na pet godina zatvora nakon što je priznao da je, kao pripadnik Desetog diverzantskog odreda VRS-a, učestvovao u ubistvima na Vojnoj ekonomiji Branjevo.

Osim njega, učešće u zločinima u Srebrenici priznali su i Dragan Obrenović, bivši zamjenik komandanta Zvorničke brigade, koji je osuđen na 17 godina, Momir Nikolić, bivši pomoćnik komandanta za bezbjednost Bratunačke brigade, koji je osuđen na 20 godina, te Vaso Todorović, nekadašnji pripadnik Specijalne policije Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske (MUP RS), koji je osuđen na šest godina zatvora.

“Saznavši za plan da se pobiju zarobljenici, kao vršilac dužnosti komandanta Zvorničke brigade, preuzeo sam odgovornost za to i podržao izvršenje plana. (...) Dugo sam razmišljao i uvijek ista misao me prati – krivica. Hiljade nevinih žrtava je stradalo. Ostali su grobovi, izbjeglice, sve razoreno i opšta nesreća. Dio odgovornosti za to snosim i ja”, kazao je pred sudom Obrenović.

Obrenović je bio zamjenik Vinka Pandurevića, komandanta Zvorničke brigade, koji je nepravosnažno osuđen na 13 godina zatvora za zločine protiv čovječnosti, a u čijoj presudi se navodi da je znao za masovna pogubljenja zarobljenih Srebreničana u Zvorniku.

Pomoć za izvršenje zločina

“Znali smo da strijeljaju, da nema govora o razmjeni. Kad sam vidio da među zarobljenima ima i djece, bilo mi je krivo što makar njih ne izdvoje. Kakvi smo to mi veliki Srbi i junaci kad strijeljamo djecu...”, rekao je Tanacko Tanić, bivši pripadnik Zvorničke brigade, svjedočeći pred Sudom BiH o zločinima svojih saboraca.

Načelnik inžinjerije u brigadi kojom je Pandurević komandovao bio je Dragan Jokić, kojeg je Tribunal osudio na devet godina zatvora. Jokiću se sudilo zajedno sa Vidojem Blagojevićem, komandantom Bratunačke brigade, koji je osuđen na 15 godina zatvora jer nije spriječio svoje potčinjene koji su učestvovali u obezbjeđivanju muškaraca u školi “Vuk Karadžić” u Bratuncu, gdje je najmanje 50 ljudi ubijeno.

Za ova ubistva pred Sudom BiH na sedam godina zatvora osuđen je Mladen Blagojević, pripadnik Vojne policije Bratunačke brigade.

Za Jokića i Vidoja Blagojevića je utvrđeno da nisu imali “glavnu ulogu u izvršenju zločina”, ali je “praktična pomoć” koju su pružili značajno doprinijela izvršenju genocida.

Sud je sličan zaključak izveo i kada je riječ o odgovornosti Ljubomira Borovčanina, koji je osuđen na 17 godina zatvora jer, kao komandant združenih snaga MUP-a, nije spriječio ubistva koja su počinili njegovi potčinjeni. Vijeće Tribunala smatra da nema dokaza da je Borovčanin znao za plan protjerivanja i ubistava, ali da je doprinio njegovoj realizaciji.

Borovčanin je, između ostalog, imao kontrolu nad Drugim odredom Specijalne policije iz Šekovića, čijih je devet pripadnika pred Sudom BiH osuđeno za pomaganje u genocidu. Kako je presudama utvrđeno, oni su učestvovali u sprovođenju kolone Bošnjaka u Zemljoradničku zadrugu u Kravici 13. jula 1995. godine i ubijanju više od 1.000 muškaraca.

Zbog tih djela Milenko Trifunović pravosnažno je osuđen je na 33 godine, Brano Džinić i Aleksandar Radovanović na po 32 godine, Petar Mitrović, Slobodan Jakovljević i Branislav Medan na po 28 godina, dok su Radomir Vuković i Zoran Tomić nepravosnažno osuđeni na po 31 godinu zatvora.

Vaso Todorović, koji je priznao krivicu za ovo djelo, pred Sudom BiH je izjavio da je Borovčanin došao u Kravicu kada je počelo strijeljanje, te da nije učinio ništa da zaustavi daljnju pucnjavu na zarobljene Bošnjake. Slično je utvrdilo i Sudsko vijeće u Haagu.

“Prvi i jedini korak koji je Borovčanin preduzeo pošto je vidio tragove strijeljanja, bio je da zajedno sa svojim ljudima što brže napusti skladište u Kravici”, navodi se u presudi.

Pred Sudom BiH u toku je suđenje sedmorici bivših pripadnika vojske i policije RS-a koji su optuženi za genocid u Srebrenici, dok su u Tribunalu u Haagu za ovaj zločin optuženi Radovan Karadžić, nekadašnji predsjednik RS-a, i Zdravko Tolimir, pomoćnik komandanta Glavnog štaba VRS-a za obavještajno-bezbjednosne poslove.

Također, u Haškom tribunalu se za zločine počinjene u Srebrenici sudi i Momčilu Perišiću, načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije, te Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, čelnicima Državne bezbjednosti Srbije.

Pred Haškim tribunalom optužen je i Ratko Mladić, komandant Glavnog štaba VRS-a, koji je već više od desetljeća u bjekstvu, te do danas nije izveden pred lice pravde.

Reakcije na iznenadno "priznanje" zvaničnog Beograda

Sunovrat kredibiliteta Srbije

e-Novine
Politička glavobolja: Vladimir Vukčević
Politička glavobolja: Vladimir Vukčević

Reagujući na pisanje e-novina, koje je preneo portal Sarajevo-x.com, da je Srbija u odgovoru na prigovore odbrane Ejupa Ganića priznala da je bila u međunarodnom oružanom sukobu sa Bosnom i Hercegovinom, Ministarstvo pravde Srbije i Tužilaštvo za ratne zločine izdali su zajedničko saopštenje u kome su pokušali da relativizuju te tvrdnje. U konfuznom saopštenju koje su potpisali Snežana Malović i Vladimir Vukčević jasno je samo jedno – da Srbija pravne argumente i principe po običaju podređuje dnevnopolitičkim potrebama

Na početku saopštenja Malovićeva i Vukčević ukazuju da su “objavljeni navodni dokumenti koje je Vlada Republike Srbije uputila Engleskom ekstradicionom sudu kao odgovor na prigovor odbrane Ejupa Ganića“. U nastavku maestralni pravni dvojac Srbije počinje da tumači šta je zaista hteo da kaže stavovima iznetim u tom, kako kažu “navodnom” dokumentu.

“Netačno citirajući i potom tumačeći jednu od tačaka koja predstavlja odgovor na pitanje Ekstradicionog suda, istržući iz konteksa smisao ovog odgovora, navodi se da „Vlada Srbije eksplicitno tvrdi da je u periodu kada se dogodio napad na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu postojao međunarodni oružani sukob između dve države: BiH i Srbije“, stoji dalje u saopštenju.

Objašnjavajući domete svojih opservacija u “navodnom dokumentu” srbijanski pravni zvaničnici navode da je u odgovoru Srbije citiran deo presude u predmetu MKTJ protiv Dušana Tadića u kojoj je Žalbeno veće Hačkog tribunala utvrdilo da međunarodni konflikt “može da postoji uporedo sa unutrašnjim oružanim sukobom na određenoj teritoriji”. Tandem Malović-Vukčević dalje navodi kako odbrana Ejupa Ganića osporava i negira postojanje međunarodnog sukoba na teritoriji BiH, kako bi Srbiji osporila pravni osnov da traži njegovo izrzčenje.

“U tački 5. našeg odgovora Engleskom ekstradicionom sudu jasno je navedeno da je vrlo važan datum koji je relevantan za ovo pitanje 19. maj 1992. godine, što je datum kada su se snage JNA povukle sa teritorije BiH. Sudska praksa MKTJ je nesporno utvrdila da je međunarodni oružani sukob postojao na teritoriji BiH pre 19. maja 1992. godine. Samo ova činjenica je dovoljna da Sud odbaci prigovore podnete od strane tražene osobe vezano za navode o postojanju međunarodnog oružanog sukoba“, zaključuje se u saopštenju.

Ono što je iz saopštenja Malovićeve i Vukčevićča jasno jeste da je “navodni” podnesak zaista autentičan, da je u BiH na delu bio međunarodni oružani sukob sa primesama unutrašnjeg građanskog rata. Srbija, međutim, svakako nije bila deo tog unutrašnjeg segmenta sukoba što u srpskom podnesku eksplicitno i piše.

Navodi da je ta formulacija upotrebljena kako bi se osporili navodi odbrtane Ganića da nije postojao međudržavni oružani sukob, a da iz nje ne proističe zvaničan stav Srbije da je tako zaista i bilo, potpuno obesmišljava pravnu logiku, a ionako ne baš veliki međunarodni kredibilitet Srbije potpuno devastira.

U izjavi za beogradski dnevni list Danas, Vojin Dimitrijević, stručnjak za međunarodno pravo i direktor Beogradskog centra za ljudska prava naglašava da je "ova promena stava više retoričke nego pravne prirode".

Srbija se oslonila na odluku omraženog tribunala: Vojin Dimitrijević

“Mnogima je palo u oči to što se u poslednjem podnesku (od 3. juna 2010.) koji je u ime Srbije podnela jedna očigledno verzirana londonska advokatska kancelarija verovatno po prvi put tvrdi da je sukob u BiH bio međunarodni oružani sukob. To se čini zato da se odbiju prigovori zastupnika Ejupa Ganića, koji tvrde da se po engleskim zakonima ne može izručiti lice koje nije optuženo za "teška kršenja" Ženevskih konvencija o humanitarnom pravu”, reko je Dimitrijević dodajući da u "teška kršenja" ne spadaju dela koja su izvršena u unutrašnjem sukobu.

Na drugoj strani Ganićevi zastupnici tvrde da je incident u Dobrovoljačkoj ulici bio deo unutrašnjeg sukoba, gde je JNA bila savezna vojska protiv koje su se borile snage novoosnovane države Bosne i Hercegovine.

“Svi smo navikli na to da su advokati i pristalice režima Slobodana Miloševića, a i mnogi posle 5. oktobra, do besvesti ponavljali da je u BiH postojao građanski rat, tj. unutrašnji sukob. Došlo se dotle da nijedan pravi rodoljub nije ni smeo da pomene rat u BiH bez obaveznog prideva "građanski". Retorika u Sarajevu bila je sasvim suprotna - govorilo se o "agresiji" Savezne Republike Jugoslavije i njene vojske protiv države koja je proglasila nezavisnost”, kaže profesor Dimitrijević.

On navodi da se Srbija, kao jedan od sukcesora SRJ (koja je bila sukcesor SFRJ), poziva na odluku Žalbenog veća Međunarodnog krivičnog tribunala za Jugoslaviju od 15. jula 1999. u slučaju Tadić. Prvostepeno veće je bilo odlučilo da ne kazni logorskog stražara Tadića za "teška kršenja", jer je smatralo da u Bosni nije bilo međunarodnog sukoba. Žalbeno veće je pak bilo drukčijeg mišljenja i zaključilo da je na teritoriji BiH postojao međunarodni sukob sve dok jedinice JNA nisu odatle povučene 19. maja 1992, posle napada u Dobrovoljačkoj koji se zbio 3. maja iste godine.

“Ta se odluka u tadašnjoj Srbiji žestoko napadala zbog toga što se protivila zvaničnoj verziji o "građanskom ratu". Međutim, pravni argumenti su jedno, a govorništvo nešto sasvim drugo”, naglašava Vojin Dimitrijević.

On smatra da Srbija ima pravo da promeni mišljenje i da "toliko napadanu odluku Haškog tribunala navede kao potvrdu svojoj tvrdnji da se na događaje u Dobrovoljačkoj ulici mogu primeniti Ženevske konvencije, jer je u toku bio međunarodni sukob".

“Sasvim je normalno napustiti svoj prvobitni stav i ustuknuti pred autoritetom kakav je jedan međunarodni sud. To što će ovde morati da se nekako krije da se Srbija oslonila na presudu jednog omrznutog tribunala, kakav je haški, druga je stvar”, zaključuio je profesor Dimitrijević.

Pored brige vladajućih struktura u Beogradu kako će na najnovije zvanično poimanje ratne istorije sa početka rata u BiH reagovati nacionalistička javnost, građane Srbije bi mnogo više trebalo da zabrine kako će se na budući međunarodni položaj njihove države odraziti neprincipijelno ponašanje koje se menja od slučaja do slučaja i koje je, vođeno kratkovidim političkim razlozima, podložno dnevnim promenama.

SRBIJA PRIZNALA DA JE BILA U RATU

U maju 1992. godine države Bosna i Hercegovina i Srbija bile su u međunarodnom oružanom sukobu, stoji u odgovoru Ministarstva pravde Srbije na prigovor odbrane Ejupa Ganića u postupku koji se vodi radi utvrđivanja legalnosti zahteva Srbije za izručenje funkiconera ratnog Predsedništva BiH. Srbija je tako prvi put zvanično priznala da je kao država učestvovala u ratu protiv BiH i to na teritoriji te susedne države što se može podvesti pod pojam agresije

U stavu 2.1 podneska na 20 strana koji je će sud razmatrati 11. juna, Vlada Srbije eksplicitno tvrdi da je u periodu kada se dogodio napad na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu postojao međunarodni oružani sukob između dve države: BiH i Srbije. Ovo je prvi put da srpske vlasti zvanično koriste izraz „međunarodni oružani sukob“ pošto se od odgovornosti za ratna dešavanja u BiH Beograd do sada redovno ograđivao tvrdnjom da je na delu bio građanski, etnički i verski sukob u kome Srbija nije direktno učestvovala.
Kako bi pobila argument Ganićeve odbrane da Srbija u vreme ratnih dešavanja nije bila ratna strana kako to propisuje Ženevska konvencija iz 1949. godine što bi je kvalifikovalo kao priznatu zaraćenu stranu, pavni tim Srbije se poziva na odluku Žalbenog veća Haškog tribunala iz 1999. godine u predmetu protiv Duška Tadića. U toj je presudi, naime, zaključeno da je Vojska Republike Srpske bila pod "opštom kontrolom" Beograda, odnosno Vojske Jugoslavije, što je pored finansiranja i opremanja, uključivalo i pomoć u koordinaciji i planiranju vojnih operacija. Srpsko tužialštvo za ratne zločine i Ministarstvo pravde je tu presudu uzelo kao dokaz da je Srbija bila zaraćena strana što je poslužilo kao pravni osnov zahteva Srbije za izručenje Ganića.
Vlada takođe tvrdi da je Srbija u to vreme na osnovu međunarodnog običajnog prava i Bečke konvencije o sukcesiji država iz 1978. godine bila potpisnica Ženevske konvencije iz 1949. godibne. Time je dodatno ojačan opšti utisak potpune pravne neprincipijelnosti zvaničnog Beograda čiji su pravni timovi u procesu povodom tužbe BiH protiv Srbije za genocid iz petnih žila nastojali da ospore nadležnost Međunarodnog suda pravde pozivajući se upravo na argument da Srbija u to vreme nije bila priznata potpisnica Ženevskih konvencija i Konvencije o sprečavanju zločina genocida. Sada je usled dnevno političkih potreba Srbija postala i zaraćena strana i sukcesivni naslednik svih obaveza koje je bila preuzela bivša SFRJ.
Ganić je, podsetimo, početkom marta u Londonu uhapšen na zahtev Srbije, koja smatra da je odgovoran za napad na vojnike JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, ali i na druge vojne objekte, a britanski sud je 11. marta doneo odluku o njegovom puštanju na slobodu uz kauciju.
Bosanski ministar pravde Bariša Čolak optužio je Srbiju da je zahtevom za izručenjem prekršila i međudržavni sporazum o pravnoj saradnji koji je potpisan neposredno pre Ganićevog hapšenja, a koji predviđa da se državljavljanima dve zemlje, bez obzira na to u kojoj je počinjeno krivično delo, sudi u onoj zemlji u kojoj imaju državljanstvo.
Sud u Londonu će 5. jula u celini razmatrati zahteve za izručenje Ejupa Ganića koje su podnele i BiH i Srbija. Ganićevi branioci su tražili da sudski pretres bude održan nešto ranije, početkom juna, jer nastoje da dokažu "tehničku nelegalnost" zahteva za izručenje i tako ponište pravnu valjanost zahteva koji je Srbija podnela Britaniji, pre bilo kakve odluke britanskog suda. Tužilaštvo
Ostaje, međutim da se vidi kakve će pravne i političke posledice proizvesti najnoviji pravno-politički argument koji je Srbija upotrebila u slučaju Ganić, a kojim direktno priznaje da je učestvovala u ratu protiv BiH i to na njenoj teritoriji, što se zbog činjenice da BiH nije napala Srbiju ne može podvesti pod akt samoodbrane.

izvor: e-novine.com

Dok je primao Povelju općine Foča Maksimović se smiješio s pozornice i pozdravljao publiku s podignuta tri prsta!

Mislim da je ovo presedan u Foči, za koju sam se nadao da je izašla iz mraka i da se okrenula budućnosti, kaže Lutvo Šukalo
Autor: A. BAJRAMOVIĆ

 


Maksimović nije htio razgovarati s novinarima iz FBiH
Jedan od kreatora SDS-ove politike s početka devedesetih, bliski saradnik haškog optuženika Radovana Karadžića, nekadašnji predsjednik Kluba poslanika ove stranke u Skupštini BiH i jedan od lidera fočanskog kriznog štaba s početka agresije na BiH, Vojislav Maksimović, jučer je nagrađen Poveljom općine Foča, najvišim priznanjem koje može dati ovaj grad.

Ordenje zločinca
Priznanje mu je uručeno na svečanoj akademiji upriličenoj na Dan općine Foča, a kompletnu ceremoniju obilježilo je Maksimovićevo smješkanje s pozornice i pozdravljanje obožavatelja u publici s tri prsta u zraku.
Nakon uručenja nagrada i priznanja svim dobitnicima, Maksimović je, poslije dugogodišnje pauze, ponovo stao za govornicu i demonstrirao zbog čega je od svog predsjednika Radovana Karadžića, trenutno zatvorenika u Sheveningenu, svojevremeno nagrađen i ordenima Nemanjića i Republike s lentom.
Na Dan pobjede nad fašizmom Maksimović je, prekidan burnim aplauzima i shrvan emocijama što mu nagrada stiže i iz zavičaja, iz Foče poručio da historiju ne mogu pisati historičari, već učesnici u zbivanjima.
- Ne osvrćimo se na ono što će tvrditi narodni i navodni istoričari, čiji su prethodnici prečistili mnoge istine, a ne vjerujem da će i ovi biti mnogo objektivniji. Ne plašimo se ni onih koji će doći iza nas da nas hvale ili kude, da nam sude ili opraštaju, jer neporecivo treba da bude uvjerenje nas današnjih, kao svjedoka i učesnika u zbivanjima - kazao je Maksimović.
Demonstrirajući svoje oratorske sposobnosti zbog kojih mu je nekada desetine hiljada grla skandiralo "Vojo vojvodo", Maksimović nijednom riječju nije spomenuo fakultete i obrazovanje, za čiju je uspostavu, prema zvaničnom obrazloženju, nagrađen. Iza govornice je ponavljao da je "ovo naše pokoljenje, vođeno proviđenjem, izašlo na puteve spasenja" i da "ne treba skrivati žaljenje što je srpstvo moralo dati novi stradalnički naraštaj poslije onih u kojima su bili naši djedovi i očevi".
Vraćanje u mrak
- Uz ostale nagrade ova mi je posebno draga, jer je primam u zavičaju, Staroj Hercegovini, staništu naših časnih prethodnika. Prija mi istovremeno i kao priznanje nizu mojih prijatelja, istomišljenika i saradnika, bez kojih ne bih mogao učiniti sve ono što sam mislio i nastojao da ostvarim u ovoj sredini - kazao je Maksimović.
Kao što je i najavio u izjavi za naš list, predsjedavajući SO Foča Lutvo Šukalo odbio je uručiti nagradu Karadžićevom saradniku.
- Nije mi padalo na pamet i nisam ni glasao da mu se nagrada dodijeli. Mislim da je ovo presedan u Foči, za koju sam se nadao da je izašla iz mraka i da se okrenula budućnosti. Vraćamo se nazad i promovišemo lidere koji su svojim djelovanjem doprinijeli da se desi ono što se desilo - kazao nam je Šukalo.
Maksimović je jučer uspio zaobići novinare iz FBiH, odbivši razgovarati o svojoj ulozi u stvaranju ambijenta za zločine počinjene u Foči, ali i cijeloj BiH.

Krsmanović: Ratni zločin dokazuje se na sudu
- Niko nije amnestiran i ratni zločini nikada ne zastarijevaju. Svi pojedinci moraju biti dostupni pravosudnim institucijama ako su nešto zgriješili, ali nije na nama da presuđujemo ljudima. Ratni zločin dokazuje se na sudu. Sud BiH postoji, Haški tribunal postoji i ja im dajem punu podršku, ali ako ljudi nisu osuđeni, nemojte da ih mi osuđujemo prije vremena - kazao je načelnik općine Foča Zdravko Krsmanović.

Kunovac napustio salu
Gost na akademiji, načelnik općine Foča-Ustikolina Zijad Kunovac napustio je salu u trenutku dodjele Povelje.
- Van pameti je dodijeliti priznanje takvom čovjeku. Odbio sam prisustvovati tom činu zbog svih ubijenih i nestalih, među kojima je i moj brat - kazao nam je Kunovac

Intervju: Žarko Korać, poslanik Skupštine Srbije

Tadićeva politika Srbiju vodi u propast

Razgovarao: Senad Pećanin

Urednik BH Dana je tokom nedavne konferencije u Austriji, posvećene jugoistočnoj Evropi, razgovarao s jednim od lidera antiratnog pokreta u Srbiji. Ugledni poslanik Skupštine Srbije za BH Dane objašnjava zašto nije glasao za usvojenu Deklaraciju o Srebrenici, govori o odnosu Srbije prema BiH, Crnoj Gori i Kosovu, o Miloradu Dodiku i Ivi Josipoviću... te otkriva vlastite dileme u vezi s prihvatanjem izvinjenja pokajnika odgovornih za politiku koja je iza sebe ostavila milione unesrećenih ljudi

Dani: Gospodine Korać, siguran sam da javnost u Bosni i Hercegovini, a pogotovo čitateljstvo Dana, dobro zna ko ste Vi. Ovo govorim da ne biste objašnjavali Vaše stavove o zločinima počinjenim u nedavnim ratovima, a moje prvo pitanje glasi: zašto kao poslanik niste glasali za usvajanje Deklaracije o Srebrenici koju je usvojila Skupština Republike Srbije?

Žarko Korać: Ja sam i prije nego što se znalo šta u Deklaraciji piše izjavio da neću za nju glasati ukoliko u njoj ne bude jasno stajala reč genocid. No, znao sam da u Tadićevoj vladajućoj koaliciji bar jedna stranka neće glasati "za" ukoliko se spomene genocid. Radi se o famoznoj Stranci srpskog jedinstva, koja ima tri poslanika na Tadićevoj listi, čiji je predsednik Dragan Marković Palma, Arkanov zamenik i borac. Dok su trajale računice hoće li se skupiti većina za usvajanje Deklaracije, ja sam htio javnosti staviti do znanja da pored Palme postoje i poslanici koji bez navođenja genocida neće glasati "za".

Znate, ovde se radi o mojoj odgovornosti, jer je zločin počinjen u ime srpskog naroda. Ja sam u svom skupštinskom govoru naglasio da je Ratko Mladić pred TV kamerama rekao: "Uzeo sam ovaj grad od Turaka i vraćam ga Srbima!" Znači, on je otvoreno rekao da je to uradio u ime naroda, to je čak i formalno rečeno. Ja sam rekao da je to i političko i kakvo god hoćete pitanje, ali je za mene pre svega moralno pitanje. To je pitanje mog ličnog morala, to je bio genocid i ja od te odgovornosti ne mogu pobeći. Naravno, ljudi na Zapadu su puno pragmatičniji, oni kažu: "Ipak je to korak za Srbiju." Time jesu priznate tri stvari. Prvo, da je počinjen zločin. Znate, prije sedam-osam godina meni bi ljudi rekli: "Šta ti to pričaš?! Tamo ničeg nije bilo!"

Drugo, tu je upućeno izvinjenje bošnjačkom narodu, i treće, Deklaracija se poziva na presudu Međunarodnog suda, u kojoj piše da je izvršen genocid. Deklaracija je jedva izglasana, glasovima svega 127 od 250 poslanika Skupštine. Zapad je zadovoljan Deklaracijom, ali postoje dva elementa koja se u Srbiji potpuno zanemaruju. Ja sam govorio da svako treba da uzme primere iz svog života kada je nekog uvredio ili povredio i izvinio se: onaj kome je izvinjenje upućeno odlučuje da li će ga prihvatiti li ne. A o tome odlučuje na osnovu onog što on misli o izvinjenju, da li je iskreno, stvarno, to je kriterij. Možemo mi da se izvinjavamo do sutra, ali ako to nije iskreno i ako nije prihvaćeno, izvinjenje ništa ne znači. I drugo, zločin ne nestaje našim izvinjenjem. Vi danas praktično ne možete da nađete ozbiljnog Nemca koji će braniti Hitlerove logore i genocid i nemački narod će živeti sledećih hiljadu godina sa svešću o tom zločinu. A kod nas se sad govori: "Izvinili smo se, idemo dalje." Znate, mnogo Jevreja nakon Drugog svetskog rata nikad nije otišlo u Nemačku. Sećam se jednog Kleina, američkog kolege mog oca, koji je odbijao da kupi bilo kakav nemački proizvod decenijama posle rata. Kad sam ga pitao o tome, odgovorio mi je: "Nemačkoj ide odlično i bez mog novca."

Dani: Ne znam da li znate da ni genijalni tvorac Energoinvesta, Emerik Blum, nikada nije dozvolio kupovinu službenih automobila njemačke proizvodnje...

Žarko Korać: To je to. Višesatna rasprava o Deklaraciji u Skupštini Srbije je bila strašna. Dobijao sam SMS poruke u kojima su mi ljudi pisali da se užasno osećaju, kao devedesetih godina, da plaču... Recimo, poslanik Srpske radikalne stranke, mlad čovek, asistent na nekom fakultetu u Novom Sadu, na našu tvrdnju da su u Srebrenici streljani i maloletnici, odgovorio je: "Ako neko nosi pušku, nema veze što je maloletnik." To je bila strašna rasprava, ja nikada u životu nisam video da neko tako jasno opravdava ratne zločine. No, čak su i radikali priznali da je bilo zločina, ali da se radi o dve-tri hiljade ljudi. Ali, treba znati šta su oni govorili čak do pre godinu dana: da tu nije bilo zločina, da su to dovučeni ljudi, već ubijeni u borbama...

Ja sam na desetogodišnjicu genocida u Srebrenici podneo Skupštini Predlog rezolucije nevladinih organizacija. To je bilo ismejano, a neka ostane zabeleženo da je to ismevao predsednik Skupštine Predrag Marković. On je iz stranke G-17, on je kao neki kulturan čovek, izdavač, a sprdao se sa mnom sa govornice, pitao jesmo li to u klozetu usaglasili...

Dani: Poznato Vam je da u Sarajevu ima puno kritika na račun generalnog odnosa zvaničnog Beograda prema Bosni i Hercegovini. Držite li da te kritike politike, koju personificira predsjednik Tadić, imaju osnova?

Žarko Korać: Nažalost, one apsolutno imaju osnova. Predsednik Tadić redovno čini dve stvari: kaže da podržava integritet BiH, a istovremeno podržava Milorada Dodika. Pritom to čini vrlo napadno, čini jedan ogroman napor da se njegov odnos prema Dodiku manifestuje kao jedno ekstremno blisko i srdačno prijateljstvo. Znate, kad bih hteo biti ciničan, rekao bih da predsedniku Srbije treba puno hrabrosti da kaže da se zalaže za podelu BiH. Međunarodna zajednica se dobro opekla i reakcija bi brzo usledila. Zato nema izborne skupštine veće stranke u Srbiji, bilo da je Tadićeva ili Koštuničina, a da Dodik ne sedi u prvom redu...

Dani: Kao što je sjedio i prilikom posjete ruskog predsjednika Medvedeva.

Žarko Korać: Da, to je bila karakteristična socrealistička priredba u sovjetskom stilu u Sava centru. Ja zato tamo nisam ni otišao. Zanimljivo je da je Tadić prvu izjavu o Deklaraciji o Srebrenici dao u Banja Luci i to je bio prvi put da je Tadić napravio izvesnu distancu prema Dodiku, čije su izjave o Srebrenici sramne. To je posebno interesantno ima li se u vidu da je Vlada Republike Srpske usvojila Izveštaj o Srebrenici u kojem stoji sve suprotno od onoga o čemu Dodik govori.

Napadnim prikazivanjem bliskosti, Tadić i Dodik računaju na dvostruku dobit: Dodik dobija time što širi uverenje da ga Beograd podržava sto posto, a Tadić se obraća nacionalističkom delu biračkog tela u Srbiji, ukazujući na Dodika kao na svoju najbolju legitimaciju i potvrdu da je na pravom putu. Po meni, radi se o jednom strašno licemernom odnosu, jer ne verujem da se radi o iskrenom prijateljstvu, već o strašnoj računici s obe strane. No, Dodik je izneverena nada međunarodne zajednice, postao je radikalniji čak i od SDS-a. Njegovi stavovi za mene lično su zastrašujući. Ono što ja posebno pamtim je možda drugačije od onoga što možda pamte Bošnjaci.

Sećam se da je pričao da kad ide u Sarajevo, sin ga pita: "Ideš u Teheran?" Što se mene lično tiče, ja bih voleo da je Sarajevo Teheran, jedna drevna civilizacija. Ta vrsta neznalačkog potcenjivanja nekoga ko je rođen u tim Laktašima, naravno, proizvodi jedan strašno negativni emotivni naboj. Takvim izjavama se razbija društvo, ne država, jer on državu ne može razbiti. Zato bi predsednik Tadić morao da pokaže jasnu distancu od Dodika. No, mislim da je Tadićeva politika katastrofalna i licemerna, a verujem da je on drži zbog Kosova. Tom politikom on šalje poruku Zapadu, kao i nepriznavanjem Kosova. To je politika koja Srbiju vodi u propast i jednom sam, dok sam još govorio sa njim, na to pokušao ukazati akademiku Dejanu Medakoviću. Znate šta mi je on odgovorio? "Pa, dobro, propast ćemo, ali lupnut ćemo vratima, pa će još neko stradati!" Pazite, njima je satisfakcija: neka propadne moja zemlja, ali uništićemo još neku! To je jedna ludačka logika, ali se u jednoj njenoj verziji bosanska priča drži otvorenom, da bi se držala tenzija, da bi se reklo Srbija je nezadovoljna, frustrirana gubitkom Kosova... A moram da podsetim da je izvorište te politike Miloševićev stav da su unutrašnje granice u bivšoj Jugoslaviji arbitrarne, tek administrativne. U Hrvatskoj je pobedila hrvatska sila i sad to pitanje više ne otvaraju. U Bosni nije bilo te sile i zato se ponašaju ovako. Zato se ja slažem sa sarajevskim političarima u oceni politike Beograda i stavu da Srbija nema ni približno isti odnos prema BiH kakav ima Hrvatska.

Zanimljivo je da je Josipović već na početku svog mandata dao jednu hrabru, državničku izjavu, na kojoj mu ja čestitam. On se kvalifikuje kao demokratski lider, osudio je celu Tuđmanovu, HDZ-ovsku politiku, bez obzira što se posle toga malo povukao. Ja priznajem Tadiću da je bio u Srebrenici na desetogodišnjici genocida, priznajem mu da je i ovakva deklaracija njegovo delo. Ali, neka mi se oprosti što moram da kažem: u Bosni je toliko zla napravljeno da tu nema mesta nikakvim političkim kalkulacijama. Zar Radovan Karadžić nije otvoreno sa skupštinske govornice pretio da će nestati jedan narod? Zar Sarajevo nije tri i po godine držano u srednjevekovnoj opsadi, zar nisu pucali snajperi, zar nije ubijeno preko deset hiljada ljudi? Ja sam bio svedok toga, ja sam to gledao u Sarajevu. Urađene su tako užasne stvari da ti možeš da se iskupiš samo tako da naglo i pošteno priznaš da je sve to bilo katastrofalno. E, nažalost, Bosna će na to još čekati od Srbije.

Dani: A kako tumačite odnos Srbije prema Crnoj Gori?

Žarko Korać: Što se tiče Tadića, to je jedna zlovolja. On je bio u Crnoj Gori kad je proglašena nezavisnost i više nije. Povukli smo ambasadora kad je Crna Gora priznala Kosovo. Prvi temeljan razlaz jeste činjenica da Crna Gora ulazi u NATO savez. To je jedno vrlo osetljivo pitanje, zato što Srbija ostaje bukvalno sama. Koštunica je išao u Banja Luku, što on često radi, ali je prilikom zadnje posete novinarima rekao da je od Dodika tražio da organizuje referendum o ulasku u NATO pakt. Meni se čini da je to Koštunica radio za Rusiju, što je jedan fenomen: da idete u stranu državu i tražite da radi nešto u interesu treće države!? Crna Gora, dakle, odlazi od Srbije i Srbija reaguje tako što mediji do kraja kriminalizuju Đukanovića. Kad pratite medije u Srbiji, imate utisak da je Podgorica Bogota, a da je Kolumbija šala prema Crnoj Gori. Ispada da je država sa 630.000 stanovnika izvor najvećeg kriminala u Evropi. To ide do takvog ludila da je nedavno objavljivano da postoje informacije da su životi nekih nosilaca pravosudnih funkcija u Srbiji ugroženi od "ubica iz Crne Gore"!? Pa, to je već komično, Srbija ima ubica na tone, može da ih izvozi. Ja sam cinično rekao da nije valjda dotle došlo da moramo i ubice da uvozimo.

Kampanja protiv Crne Gore i Đukanovića gora je nego u vreme Koštunice. Može Tadić da kaže da ne kontroliše medije, ali to nije tačno. Njegov kabinet kontroliše medije, koji su danas više kontrolisani nego u Miloševićevo vreme, ja to odgovorno tvrdim. Mi smo tada imali Danas, Vreme, Našu borbu... Milošević nije mnogo mario, njemu je važno bilo da drži RTS, da drži Politiku, bio je racionalan i znao je da opozicija mora da ima neke medije. Vi danas nemate medija koji nije pod njegovom kontrolom, osim e-novina i Peščanika. Jedini opozicioni medij je listić Pravda, partijski bilten Nikolićeve Srpske napredne stranke, koji smešno izgleda. Protiv Crne Gore se vodi jedna konzistentna kampanja, koja je plod frustracije što je Crna Gora "otišla

Cvetu nacionalističke inteligencije u Srbiji ništa ne znači činjenica da se većina građana, čini mi se 56 posto, izjasnila za nezavisnost. Oni samo vide da je u Crnoj Gori bilo 30 posto građana koji su se izjasnili kao Srbi na poslednjem popisu i oni stalno govore da je Crna Gora podeljena. Ali, nemaju više bataljone vojne policije, nemaju više vojsku u Crnoj Gori. Đukanović je sve to preživeo, ali oni ne mogu da odustanu od toga da je Crna Gora "srpska Sparta", kako su je nazivali ti čuveni dedinjski i terazijski Crnogorci, među kojima su najgrlatiji Matija Bećković, a među kojima je bio i Ljubo Tadić. Njihova frustracija je kolektivna i ne mogu da prihvate realnost. Od srpskih nacionalista ćete i danas čuti da je tvorac crnogorske nacije i države - Milovan Đilas. Nekima sam govorio: "Aman, ljudi, o čemu pričate? Crna Gora je dobila nezavisnost kad i Srbija, Đilas se nije bio ni rodio, Berlinski kongres, 19. stoleće!" Radi se o potpunom slepilu prema istorijskim činjenicama. Ne, kažu, Đilas im je dao! To je jedan nacionalistički koncept po kojem je Crna Gora slučajna država, da je istorijski slučajno nastala i da "to" treba ukinuti...

Dani: Da ovu malu "regionalnu inventuru" završimo s Kosovom. Je li rano prognozirati odgovor Srbije na ponudu pred kojom se može naći: priznanje Kosova za integraciju države u Evropsku uniju?

Žarko Korać: Ja se nadam da će to tada doći do evolucije javnog mnenja u Srbiji. Nemam iluzija, za Srbiju je to jako teško pitanje, zato što postoje njegove različite dimenzije - od istorijske i mitološke do političke. No, mislim da postoje i aspekti problema o kojima se retko govori. Prvo, Kosovo se od strane srpskih šovinista često koristi kao sredstvo protivljenja integraciji Srbije u Evropsku uniju.

Dakle, nisu oni protiv Evropske unije zbog Kosova, nego Kosovo koriste kao izgovor protivljenju zapadnoj civilizaciji, zapadnoj kulturi. Drugo, o Kosovu je nemoguće racionalno razgovarati dok se u Srbiji o Albancima govori na način na koji se govori - radi se o govoru mržnje. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi govori o Albancima kao o "podmuklom narodu". To je zapanjujuće. Nažalost, mi nikada nismo imali jednu realnu sliku o Kosovu.

Dani: Kako gledate na često ponavljane stavove i predsjednika Tadića i ministra Jeremića, o Koštunici da i ne govorimo, da će Srbija između članstva u Evropskoj uniji i borbe za Kosovo uvijek izabrati ovo drugo?

Žarko Korać: Jeremić je nakon te nedavne izjave rekao da on, ipak, misli da neće biti u toj dilemi te da je on za Evropsku uniju, tako da vi njega ne možete da uhvatite "ni za glavu, ni za rep". On misli da se radi o "lukavstvu uma", da insistiranjem na Kosovu nacionalistima poput Koštunice uzima temu koja je postala njihova mantra. Ali, tu postoji problem: ako vi uzmete temu nacionalistima - onda vi postajete nacionalista. Ne možete vi držati barjak nacionalizma, a biti protiv nacionalizma. Ja mislim da je zadatak političara i da pripremaju narod na tužni istorijski trenutak - ne možete uvek biti popularni i ne možete uvek lagati svoj narod.

Dani: Amerikanci bi rekli: "That's about leadership!"

Žarko Korać: Ja smatram da političari nekada moraju da učine stvari koje su prilično nepopularne. Jednoga dana stanovništvo će možda neke nepopularne odluke da prihvati ili ne, ali će ih istorija visoko ceniti. Ono čega se ja bojim jeste mogućnost da dobijemo jednu vlast na Kosovu koja će biti puno radikalnija u pogledu ponašanja prema preostalim Srbima, pre svega onima iznad Ibra.

Dani: Plaši li Vas osobno i je li razlog za zabrinutost činjenica da Srpska napredna stranka Tomislava Nikolića po mnogim istraživanjima već sada ima veću podršku birača od Tadićeve Demokratske stranke?

Žarko Korać: Mislim da postoje dva problema. Prvi je nezadovoljstvo građana koji sve lošije žive. A drugi je što oni sve više veruju Nikoliću zato što je on pravi nacionalista i to je problem Borisa Tadića. On je demokrata koji glumi nacionalistu i ponekad mu to i uspeva, a Tomislav Nikolić nema šta da glumi, on je već nacionalista. Moj student Rade Radovanović je autor sjajnog dramskog teksta pod naslovom Original falsifikata.

E, meni se čini da u tom takmičenju nacionalistički dio populacije oseća ko je original a ko falsifikat u nadmetanju između Nikolića i Tadića. Meni se čini da će Srbija imati ogroman problem kad Nikolić postane premijer. Da li će ga u Berlinu primati Angela Merkel, ja ne znam, ali ja vas pitam kako će ga primati države u regiji, pre svega Hrvatska i Bosna i Hercegovina? Bojim se da bi mogli imati potpuni zastoj regionalnih odnosa. Srbija je već postigla da su nemogući multilateralni sastanci na Balkanu, poput nedavno planiranog u Sloveniji.

Dani: Gospodine Korać, već dvadesetak godina Vi predstavljate, zajedno s grupom ljudi s kojima dijelite uvjerenja, ljepše lice Srbije. Već dva dana Vas gledam na konferenciji na kojoj učestvujemo i moram da Vas pitam: odakle crpite energiju za ovo što radite?

Žarko Korać: Ja sam u početku bio reformista i mogao bih knjigu da napišem o tome kako sam skupljao potpise, kako su mi i pištoljem pretili kad sam rekao da ću podržati Antu Markovića. Sećam se iz tog perioda jednog mladića koji je na jednom skupu ustao i rekao: "Ja sve ovo radim da jednog dana, kada me deca pitaju šta si ti radio, mogu da kažem da sam probao, ali da su oni bili jači." Sve je to na mene delovalo, ponekad i na način da sam se pitao hoću li sačuvati veru u ljude. Jedna je stvar čitati u knjigama i gledati filmove, a druga je stvar imati rat u svom životu, pravi rat, sa mrtvima, ubijenima, i sretati ljude koji su izgubili svakoga, videti leševe. Ja sam putujući viđao mrtve ljude. Kao nastavnik sam žrtvovao svoju naučnu karijeru, ona je bila u velikim iskušenjima, zato što čovek ne može da radi, da putuje. Ali, branio sam ono u šta čvrsto verujem: da je tvrdnja da ljudi ne mogu živeti zajedno suprotna principu života. Pojedinačno, čovek može stvarno da ne želi ili da ne može da živi sa nekim, ali ne prihvatam da ljudi ne mogu živeti sa drugima.

Meni je ovaj rat bio prilika da sačuvam sebe. Bilo je tu i nečeg krajnje ličnog, o tome nisam nikad govorio javno: ne znam da li znate da je moja majka tokom onog rata bila u koncentracionom logoru. Imala je sreću što je bila u Italiji i tamo je preživela. Ja sam to imao kao deo mog odrastanja, jako sam voleo majku. Moj otac se tokom rata borio protiv okupatora, bio je u partizanima, ali je bio filozof koji rat nakon njegovog završetka uopšte nije pominjao. Meni je ideja da budem pasivan, da se ne suprotstavim, bila strana. Ali, ono što je strašno jeste to što vidite ograničenja svog angažmana. Izgubite deo poznanika, prijatelje nisam izgubio, deo porodice se od vas distancira... Ja nisam imao s kim da razgovaram '91., '92., '93... Milošević je bio ekstremno popularan. A da se ne zavaravamo: kad je Dobrica Ćosić rekao da je Milošević najpopularniji Srbin - rekao je istinu.

Ja pamtim da sam na prste jedne ruke mogao prebrojati one koji bi me pitali: "Vidiš li ti ovo, šta je ovo?" Neki su umrli, sa nekima sam se sprijateljio. Ja mogu da nabrajam ljude koje smo zaboravili: recimo, Radivoje Lola Đukić, pa vrlo nesretni Nebojša Đukelić, koji je bio veliki Jugosloven... Ta homogenizacija je protivna svemu što je veliko. Meni ostaju neka strašna saznanja o tome koliko je krhka ljudska priroda, koliko su ljudi podložni manipulaciji, kako moral nije dovoljna kočnica kada dođe do nacionalnog homogenizovanja, kako ljudi olako opravdavaju zločin koji se nikako ne može opravdati... Za mene su to jako gorke stvari. No, malo mi je pomogao i Freud, ja sam voleo Freuda...

Dani: Kako Vam je Freud pomogao?

Žarko Korać: Pomogao mi je zato što je Freud pesimista u pogledu ljudske prirode, on kaže da je čovek iracionalan. Kad bismo vi i ja sad analizovali ratnu propagandu, šta su to veliki srpski "intelektualci" govorili, videli biste koliko je to potpuno iracionalno. Vi imate prosvećenost 17. i 18. veka, imate enciklopedije koje skupljaju znanje, dolazi otkriće logičkog metoda, industrijska revolucija i ogroman industrijski razvoj i vi verujete da je u čovečanstvu konačno pobedio razum. I onda na početku 20. veka dolazi jedan veliki čovek i kaže: "Nije tačno!"

Ja ništa ne bih shvatio da nije bilo tog Freuda koji me vrlo rano naučio, sa 15-16 godina kada sam ga prvi put čitao, da je čovek duboko iracionalan, da radi protiv svojih interesa i principa života, da je u stanju da uradi strašne stvari vođen nagonima, strastima o kojima je pisao Descartes... I ja ponekad oko sebe vidim ljude koji se stide svojih postupaka, neki mi to kažu...

Dani: Baš me to zanima. Imate li nekakav generalni stav prema takvim ljudima, onima koji se stide svojih postupaka? Šta je s ljudima koji su Vas pljuvali prije 20 ili 15 godina a danas dijele Vaše stavove povodom kojih su Vas pljuvali?

Žarko Korać: To je odlično pitanje, moram da priznam da ne umem da odgovorim. Nekima sam prihvatio izvinjenje, nekima nisam, a uopšte ne znam da odgovorim...

Dani: Od čega zavisi?

Žarko Korać: Ne znam. Ja mislim da sam nekima poverovao da im je stvarno žao, a nekima nisam i ne mogu da oprostim iz nekih razloga. Verujem da je ono što su tada govorili ustvari ono što oni stvarno misle. A ima i onih koji su bili, što bi Dalmatinci rekli, blekasti, budale, koji su povedeni kao ovce u stado, pa gde stignu.

Dani: Je li to neki Vaš savet kako se odnositi prema pokajnicima?

Žarko Korać: Prema srcu, moraš pogledati čoveka i negde sam prelomiti da li ćeš prihvatiti njegovo kajanje i izvinjenje ili nećeš. Ja sam se više puta iznenadio kad sam prihvatio ponekoga ko je odstupio od svojih stavova i danas stvarno drugačije govori, a ima nekih kojima stvarno ne mogu.

Dani: Govorite o političarima ili ljudima van politike?

Žarko Korać: Političarima manje opraštam, jer oni su po prirodi stvari licemerni, hipokriti, oni često brane ono što je probitačno. Sad govorim o običnim ljudima.

Dani: A političari koji se promene za 180 stepeni?

Žarko Korać: Evo, imate Miloševićevu Socijalsitičku partiju Srbije i gomilu ljudi tamo kojoj ja stvarno ne mogu da oprostim. I reći ću vam, možda me je i sramota zbog toga jer nisam takav čovek: ima ih i u Parlamentu kojima se ja nikada ne javljam, a to ne liči na mene.

Dani: Imate li problem prema predsjedniku SPS-a, ministru Ivici Dačiću?

Žarko Korać: Pa, imam veliki problem. Opšte je mišljenje da je on uticao na neku evoluciju Socijalističke partije, objektivna slika je takva, on je sposoban... Ali, s druge strane, uvek mi je slika portparola Miloševićeve partije, te partije koja je uništila jednu ideju, ideju internacionalizma, uništila levicu...

Dani: ...i živote miliona ljudi.

Žarko Korać: To sam sad hteo da kažem. Prvo je fizički uništila živote desetinama hiljada ljudi, a onda i budućnost milionima ljudi. Ja s njima imam strašan problem, oni nikad nisu izrazili kajanje. Socijalistička partija na pitanja o Miloševiću odgovara: istorija će suditi. Znate šta, neka istorija sudi, ali reci ti meni kako ti sudiš! Mene to kopka, šta ti misliš o tome. Oni će valjda najesen imati kongres, možda će govoriti i o tome. Ali, ja do danas nisam čuo da su oni ustali i rekli da se kaju, da im je žao.

Možda Dačiću privatno i jeste žao, ali nikada to javno nije izgovorio. Ja se celi život izvinjavam ljudima ako ih nagazim u redu, vi ćete se izvinuti ako tramvaj naglo zakoči i naletite na saputnika. Ali, oni s time nemaju problema, važno je da su u vladajućoj koaliciji i da su se namirili funkcijama. Čak je i onaj Zoran Lilić predsednik Upravnog odbora Puteva Srbije, Zoran Anđelković je u nekom upravnom odboru...

A ja se sećam da sam gledao na televiziji snimak iz ratnog Sarajeva, koji nikad neću zaboraviti: čovek u naručju nosi dete koje je pogođeno snajperom, a na pitanje šta bi uradio snajperisti, otac deteta odgovara da bi ga pozvao na kafu i pitao šta ti je moje dete uradilo. Odgovorite vi meni: ko snajperom gađa dete? Ko? Kakav je to čovek, šta je to? Ja ni kao psiholog ne mogu da odgovorim koja je to vrsta ljudi, a strah me je što ti ljudi i dalje hodaju naokolo. Ali, ja nekako nisam pesimista, a znam da je vas u Bosni uhvatio nekakav užasan pesimizam. Ja mislim da će Srbija doživeti neku evoluciju, ona ne može ići putem opstruiranja unutrašnje integracije BiH.

Da budemo načisto: ona to danas radi, opstruira. Ali, mislim da će se to promeniti. Gledajte evoluciju u Hrvatskoj: nakon Mesića došao je Josipović, koji je otišao i korak dalje. Ja mu skidam kapu na hrabrosti i ljudskom integritetu. Doći će jednog dana neko i iz Srbije, mada to neće skoro biti, ko će otići u Srebrenicu i iskreno reći da je ovo strašno, ovo ostaje na savesti mene i čitavog naroda. To mora da bude neko koga je taj narod izabrao, a ja sam izabrani predstavnik veoma malog dela srpskog naroda.

* Intervju prenosimo iz magazina BH Dan

Tjeralica za maršalom

Traži se Tito jer je radnicima gradio tvornice

Uoči obljetnice smrti Josipa Broza Tita, zabočko društvo koje nosi njegovo ime, objavilo je tjeralicu za maršalom 'Traži se Josip Broz Tito zbog osnovane sumnje da je počinio sljedeća krivična djela, stoji na zaglavlju, a slijedi njihov popis.

Dakle, 'Tito se traži zbog osnovane sumnje da je 50 godina najstrože zabanjivao rat, izbjeglice, glad, siromaštvo, šovinizam… da je radnicima gradio tvornice, stanove i osiguravao redovite i pristojne plaće… da je svima pružio pravo na besplatno školovanje, liječenje i pristojne penzije… da je građanima osiguravao slobodno kretanje diljem Jugoslavije bez straha i ičije nacionalne i vjerske mržnje…'- napisali su aktualni predsjednik društva Ivan Kukolja i donedavni Miško Balija, koji su dodali još nekoliko svojih opservacija glede maršalova lika i djela.
Osumnjičeni je tako prema njihovom mišljenju uz već nabrojana djela,' radnicima osigurao stalno zaposlenje, pravo na samoupravljanje i oslobodio ih straha od gubitka posla, a time i egzistencije, u čemu i jeste suština slobode čovjeka, a u zatvorima je držao nacionaliste svih nacija da bi osigurao slobodu narodima', zaključili su poklonici Tita, dodavši još da se svi njihovi istomišljenici 'imaju smatrati opasnima jer su naoružani argumentima'.
Inače, u Kumrovcu na obljetnicu smrti (4. svibnja op.a.) ne planiraju ništa posebno: cvijeće i vijence položit će uz skulpturu maršala tek članovi kumrovečkog društva, dok će ostali s predsjednikom krovne organizacije Tomom Badovincem u Beograd. Prema Kukoljinim tvrdnjama nije bilo nikakve svađe oko toga tko će gdje jer zna se gdje je Titov grob i logično je na obljetnicu ići tamo gdje je sahranjen, a uz rođendan tamo gdje je rođen.
Tako će na Dan mladosti 'fešta' biti u njegovom rodnom mjestu, u organizaciji Udruge mladih antifašistkinja i antifašista Zagorje, koji su dogovorili nastup Zabranjenog pušenja, a posebno ih veseli da će pokrovitelj manifestacije biti bivši predsjednik RH Stjepan Mesić, koji je potvrdio svoj dolazak.
U Beograd bi išli i članovi Društva J. B. Tito koji su bili branitelji, no kako doznajemo, oni tamo ne smiju jer su na srpskom popisu ratnih zločinaca.
- Zločin nisam počinio osim što sam dragovoljac i sudjelovao sam u akcijama naše vojske. Kako svugdje ima normalnih ljudi, imam dojavu da sam na tom popisu od jednog prijatelja koji radi u njihovoj policiji. Zabrana mi istječe iduće godine - kaže jedan član Društva koji zbog njihovog 'registra' ne želi objavu svog imena.
U tome što je hrvatski domoljub, dragovoljac i ratni vojni invalid i istodobno 'voli petokraku', ne vidi ništa sporno. - Petokraka je za mene simbol vremena kada su ljudi radili. Sad ne rade - zaključio je.

Državni kontinuitet rasizma i zločina

Srpske blagodeti etničkog čišćenja

Piše: Bojan Tončić

„Politikin“ feljton ludila: „I pored lične tragedije mnogih ljudi, i pored toga što je ljudski razmišljati o multinacionalnim državama u kojima se tolerantno živi i sa više nacionalnih manjina, današnje stanje Srba posle etničkih čišćenja za budućnost može da bude pozitivno, jer je reka Drina prvi put postala srpska reka i što će vremenom deo Bosne možda ipak pripasti Srbiji. Šteta što Tuđman nije ostao pri ranijem dogovoru da deo Slavonije postane srpski, a da se Hrvati iz Slavonije mirnim putem presele u hrvatsku Posavinu“ (Dobrica Ćosić) * Loša iskustva sa Hrvatima * Zašto Evropa i Amerika tolerišu islam

Najstariji srbijanski državni dnevnik Politika, vladine zidne novine, postarao se da vlastiti fašistički bekgraund produbi, obnovi i obrazloži feljtonom psihijatra Vladete Jerotića (Sećanja, izdavač „Draslar partner“, 2010, 360 dinara) u kojem, između ostalog, Dobrica Ćosić govori o ključnim značajkama politike Beograda u poslednjim ratovima. Etničko čišćenje, Otac Nacije tvrdi, „može za budućnost da bude pozitivno“, Drina je postala srpska reka, komad Bosne biće „možda“ srpski, Muslimani su opasni, ali manje nego Hrvati.

Iz ovog kapitalnog štiva saznajemo da Ratko Mladić i Radovan Karadžić nisu poslušali Ćosićeve savete; Jerotić prenosi da Ćosić konstatuje kako „nije tada (početak rata u BiH) trebalo objavljivati otvoren rat bosanskih Srba protiv muslimana, i tu su pogrešili Karadžić i Mladić, jer ga nisu poslušali“ (Politika, 6. april).

Razgovor Jerotića, glavnog aktera imbecilnog serijala „Agape“ na Studiju B, iz kojeg se tamjan i bradurine uvlače u dnevnu sobu, kuhinju, toalet, sa Dobricom Ćosićem koji, pročitavši njegove knjige konstatuje da je (Jerotić) „stvarno religiozan“, ima i uistinu dramatične momente: „Da li ti shvataš muslimansku opasnost za balkanske hrišćanske narode, naročito za pravoslavne narode?“, zabrinut je Jerotić. Dileme nema: „Još kako shvatam! Rat u Bosni shvatao sam od početka, i pored mnogo drukčijih mišljenja, kao verski rat“, uveren je Ćosić.

„Otkud onda toliki nehat Evrope i Amerike prema prodoru islama u celom svetu, pitam dalje Dobricu", piše Jerotić. I vajka se kako nije dobio „određen odgovor“. Lucidno konstatuje da Ameriku u prvom redu „zanimaju trenutni interesi koji su vezani za arapski svet, u prvom redu svet nafte“.

Saznajemo, nije demantovano, da je Ćosić predlagao podelu Kosova „na albansko i srpsko“.

„Ovome poslednjem mora pripasti Gračanica i Peć. Sandžak mora da ostane u Srbiji. Slobodan Milošević je bio protiv tog njegovog predloga, ali i da se složio, ne bi se složili Albanci koji traže celo Kosovo za sebe, a to je onda put zbližavanja azijske Bosne sa Albanijom i zbilja stvaranje velike Albanije“, prepričava Jerotić Ćosićevu viziju.

Pita se poznati beogradski psihijatar i „šta Dobrica misli o etničkom čišćenju i sada relativno etnički čistim državama na Balkanu“ i prenosi da je Ćosićev odgovor, „zanimljivo bio optimističan“.

„I pored lične tragedije mnogih ljudi, i pored toga što je ljudski razmišljati o multinacionalnim državama u kojima se tolerantno živi i sa više nacionalnih manjina, današnje stanje Srba posle etničkih čišćenja za budućnost može da bude pozitivno, jer je reka Drina prvi put postala srpska reka i što će vremenom deo Bosne možda ipak pripasti Srbiji. Šteta što Tuđman nije ostao pri ranijem dogovoru da deo Slavonije postane srpski, a da se Hrvati iz Slavonije mirnim putem presele u hrvatsku Posavinu“, priča akademik, bivši predsednik Savezne Republike Jugoslavije, u pero Vladeti Jerotiću.

Vajka se Jerotić da ga je Ćosić iznenadio time što je mu je poverio da je Radovanu Karadžiću „savetovao da ode pred Haški sud i tamo se brani ili i odbrani“.

Tu nije kraj razgovora dvojice intelektualaca.

„Na moje poslednje pitanje šta misli sa kime bi trebalo najpre obnoviti dobre odnose, ili bar popraviti za sada do krajnosti loše, sa Hrvatima ili muslimanima, na moje malo iznenađenje, rekao je - da sa muslimanima treba početi. Odmah je dodao: 'Moje iskustvo sa Hrvatima je uvek bilo loše!'.

Iz Drine još nisu izvađene sve žrtve Ćosićeve nakane i državnog srpskog zločina. Fakat je srpska reka.

Intervju: Srđa Popović, advokat

Dodik je Tadićev Radovan Karadžić

Razgovarala: Tamara Nikčević

Sujeta je Tadićev najveći motiv, to je jasno. Jako mu se dopada to što je predsednik i kao da i ne želi da sakrije koliko se takav sam sebi sviđa. Često imate utisak da je to što govori prethodno dugo vežbao pred ogledalom - taj strogi pogled, to držanje, taj osmeh... Ustvari, Tadić često izgleda kao glumac koji ne samo da glumi predsednika, nego ga i preglumljuje, tako da neretko deluje kao karikatura. Njemu sopstvena spoljnja obeležja odnose mnogo pažnje. Koštunica je bio autentični fanatik; Tadić je takođe fanatičan, ali samo u pogledu svoje ličnosti. Potpuno je posvećen isključivo svom imidžu

Teško je povjerovati, ali sve su prilike da su građani Srbije, naročito one "druge", ipak nekako preživjeli posjetu predsjednika Ruske Federacije, Dmitrija Medvedeva Beogradu.

Iako je ruski predsjednik u Beogradu boravio jedva nekoliko sati duže od Madonne, dakle - manje od 24 časa - egzaltirani šef srpske diplomatije, Vuk Jeremić, požurio je da posjetu Medvedeva odmah proglasi historijskom. Za razliku od Jeremića, ruski ambasador u Beogradu, Aleksandar Konuzin je isti događaj okarakterizirao "samo" kao zaokret politike njegove zemlje prema Srbiji.

Bilo kako bilo, euforiju i masovni trans koji je pratio dolazak visokog gosta, prijetila je da pokvari jedino činjenica da je predsjednik Medvedev odlučio da Beograd posjeti 20. oktobra, na dan kada je, zajedno s Titovim partizanima, sovjetska armija oslobodila glavni grad Jugoslavije. U Srbiji koja nastoji da napravi reviziju Drugog svjetskog rata, koja rehabilitira kvislinge i koja se, i po ocjeni zamjenika premijera Ivice Dačića, stidi svoje atifašističke tradicije, ovo je moglo biti shvaćeno kao gorka pilula. Međutim, pribravši se, domaćini su ipak uspjeli da u čast uvaženog gosta u kratkom roku izglancaju davno zaboravljeni spomenik antifašistima - oslobodiocima Beograda, da u glavnom gradu na brzinu podignu bistu velikom ruskom pjesniku Puškinu i da, po naređenju ambasadora Konuzina, vrate ulice sovjetskim oslobodiocima - maršalu Tolbuhinu i generalu Ždanovu.

"Euforija koja prati posetu ruskog predsednika Medvedeva Beogradu samo je još jedna potvrda kontinuiteta aktuelne politike sa režimom Slobodana Miloševića", kaže za Dane ugledni beogradski advokat Srđa Popović. "Kao da zaboravljamo da je Rusija zemlja u kojoj se kriju naši ratni zločinci, ljudi koje traži srpsko pravosuđe. Tamo su Marko Milošević, Mirjana Marković, tamo se krio Vlastimir Đorđević..."

*Ko zna ko sve još!
Tako je.

*Pretpostavljam da ne očekujete da će, tokom posjete Medvedeva, to pitanje uopće biti stavljeno u na dnevni red?
Ne budite smešni! Rusija je velika sila kojoj Srbija ne može da bude partner i koja, prirodno, očekuje od vas da razumete status koji vam je dodelila. To je status sluge. Videli smo kako su se Rusi arogantno, bezobrazno, gotovo nasilnički ponašali prilikom prodaje Naftne industrije Srbije. Naše puzanje...

*Imate mnogo svježiji primjer: naređenje ruskog ambasadora da se, uoči posjete predsjednika Medvedeva, beogradskim ulicama vrate imena sovjetskih oslobodilaca.
Tako Rusija tretira Srbiju. Rusi zahtevaju da se poklonimo, da im poljubimo ruku, da im uvek nanovo potvrđujemo lojalnost. U Skupštini Srbije je, sećate se, bilo predloga da postanemo ruska gubernija, što je veleizdaja! Mala zemlja kao što je Srbija mora da bude jako oprezna ukoliko želi da se odbrani od zagrljaja velikih. Međutim, Srbija žarko želi zagrljaj Moskve i zato govorim o kontinuitetu, o nastavku Miloševićeve politike.

*Zašto ta politika tako dugo istrajava? Prošlo je devet godina od 5. oktobra.
Mnogi zaboravljaju da je Milošević na poslednjim izborima dobio dva miliona glasova, da je devedesete imao 97 posto podrške birača. Znate, to nije bilo tako davno. Međutim, to ne obezbeđuje kontinuitet. Ipak su neki ljudi u međuvremenu uvideli da je to bila ludost. Oni se danas osećaju poniženo, frustrirani porazima koje je ta politika, ali i Srbija doživela. Zašto se onda istrajava na tome? Koštunica i radikali insistiraju na kontinuitetu sa Miloševićem pokušavajući na sve načine da izbegnu postavljanje pitanja odgovornosti za devedesete. Ne radi se tu samo o ratnim zločinima, nego i o zločinima i neviđenoj pljački počinjenim u Srbiji. Hoću da kažem da je ideja tih ljudi da se kontinuitet održi bar dok su oni živi, kako niko ne bi morao da odgovara.

O suđenju Iliji Jurišiću

Nisam dovoljno upućen u slučaj Ilije Jurišića, tako da izbegavam da govorim o predmetima o kojima malo znam. Ipak, onoliko koliko sam mogao da pročitam u medijima, rekao bih da je reč o nečemu što je u duhu ideje Borisa Tadića o tome da svaki zločin mora biti kažnjen, u duhu ideje poravnanja, nivelisanja, simetrije... Osim toga, možda je reč i o pokušaju Tužilaštva da ublaži kritike na svoj račun od strane nacionalista. Međutim, čini mi se da su ovog puta izabrali potpuno pogrešnog čoveka, da su priču o Dobrovoljačkoj suviše nategnuli. Sudeći po onome što sam video u medijima, bojim se da je suđenje izvedeno bez ikakvih pravih dokaza o krivici.

*Zbog čega predsjednik Tadić insistira na tom kontinuitetu?
Mislim da postoje dva moguća objašnjenja. Jedno je da se priklonio stvarnosti i da misli da je ta nacionalistička struja suviše jaka da bi joj se mogao odupreti. Reč je o ljudima koji su iza kulisa.

*Na koga mislite?
Crkva je, recimo, partija koja u Srbiji uživa toliko veliki uticaj i zbog toga što prosto nije percipirana kao partija. Na kojoj je crkva strani, na toj strani je većina. Videli ste da je Parada ponosa otkazana nakon Amfilohijevog obraćanja javnosti. Pre tog saopštenja, Vlada je tvrdila da će obezbediti mir i sigurnost građana. Onda su se naprasno setili da je rizično. Drugo objašnjenje Tadićevog istrajavanja na kontinuitetu, koje mi se često čini realnije, je činjenica da je Đinđić ubijen i da je Tadić došao na mesto predsednika u zemlji u kojoj ubiti čoveka ne predstavlja ništa. S jedne strane, Tadić pokušava da priča evropsku priču, a onda malo-malo, pa je nekim postupkom sabotira kako ne bi razljutio drugu stranu koja, videlo se, može i da ubije.

*Hoćete da kažete da predsjednik Tadić balansira iz straha?
Hoću. Oni svako malo prete, podgrevaju strah. Često čujemo - proći ćeš kao Đinđić. Ovo što se po ulicama dešava, to nasilje... Reč je o psihopatama koji opravdanje za svoje postupke nalaze u samom temelju nacionalističke ideologije. Setite se: Koštunica najpre održi govor, pa bude zapaljena ambasada SAD-a; Tomislav Nikolić organizuje miting protesta zbog izručenja Radovana Karadžića Haagu, posle čega na beogradskim ulicama divljaju demonstranti. Tadić je svestan da su jači i zato luta.

*Pa, zašto onda to i ne kaže?! Mislite da se hrabri kada tako često Srbiju poistovjećuje sa sobom? Jučer kaže: "Odbijam ulogu zločinca za Srbiju"; predstavnicima političkih partija iz RS-a poručuje: "Srbija je moja politička obaveza, a vi ste moja moralna obaveza." Čija?!
E, kada je u pitanju Bosna i Hercegovina, Srbija, nažalost, do sada ni tu nije napravila jasan diskontinuitet u odnosu na Miloševića. Možda je to najvidljivije u odnosima Tadića i Milorada Dodika. Naime, Tadić se prema Dodiku ponaša na isti način na koji se Milošević ophodio prema Milanu Babiću ili Karadžiću. Dodik je Tadićev Radovan Karadžić. U pitanju je isti manevar koji bi se mogao svesti na predsednikovu poruku međunarodnoj zajednici: u stanju sam da vam pravim neprilike i u tome je moja snaga. Nemam ništa pozitivno da ponudim, ali mogu da vas iznerviram kada god to poželim. Međunarodna zajednica mora da dođe kod mene i da me lepo zamoli - daj, bre, uradi nešto, smiri tog čoveka! Dodik i društvo su, dakle, taoci, čipovi sa kojima Srbija igra partiju pokera sa međunarodnom zajednicom. Da se razumemo: reč je o istoj igri koju Rusija igra sa svetom, s tom razlikom što je u ruskoj igri čip - Srbija.

*Milorad Dodik ima podršku Srbije u pravljenju haosa, to ne radi autonomno?
Siguran sam da Dodik i ne zna šta se sa njim događa, kao što takvi ljudi to nikada ne znaju. Dovoljno im je da su u orbiti i oni dalje ne razmišljaju. Gurnu ih da prave nepriliku i kasnije ih ostave, bace kao što su bacili sve ostale - u Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori... Odrekli su ih se čim su mogli da izvuku nešto za sebe.

*Šta Srbija s Dodikom kao "čipom" može da izvuče za sebe?
Republiku Srpsku, time i Bosnu i Hercegovinu, vlast u Srbiji tretira kao deo nove "kosovske bitke", objašnjavajući Evropi da RS ima pravo otcepljenja od BiH na isti način na koji se Kosovo otcepilo od Srbije. Pritom, što je najčudnije, Srbija ne želi RS, kao što ni RS-u na pamet ne pada da se prisajedini Srbiji. Ista stvar je sa Kosovom. Ovakva kakva je, šta bi Srbija sa RS-om?! Ili sa Kosovom?! To bi joj predstavljalo dodatni teret. Međutim, Srbija podstiče Dodika jer joj se sviđa da Bosna, zahvaljujući premijeru RS-a, postaje međunarodni problem. Dodik destabilizuje zemlju, sabotira, koči, ali mislim da će njegova uloga ostati na tome.

*Zašto mislite da Dodiku neće uspjeti da ozbiljnije destabilizira Bosnu?
To što rade bosanski Srbi i Dodik, na kraju će naterati međunarodnu zajednicu da povuče vrlo odlučne, čak i nasilne poteze kako bi na tu priču stavila tačku.

*Šta pod tim podrazumijevate?
Podrazumevam, na primer, da će ovlašćenja koja ima visoki predstavnik ili eventualno neko slično telo, konačno početi da se koriste mnogo slobodnije. Ne može Evropa da povuče ruke od Bosne, da je još jednom ostavi. Njihova odgovornost za Bosnu je ogromna. Suviše dugo su sedeli na rukama i nemo posmatrali šta se događa. Uostalom, koja je to sila Dodik, koja je sila RS?! I, najzad: koja je to sila Srbija?!

*Najvažnija na Balkanu, toliko važna da od nje zavisi stabilnost regiona, tvrdi predsjednik Tadić.
Nemojte, molim vas... Sujeta je Tadićev najveći motiv, to je jasno. Jako mu se dopada to što je predsednik i kao da i ne želi da sakrije koliko se takav sam sebi sviđa. Često imate utisak da je to što govori prethodno dugo vežbao pred ogledalom - taj strogi pogled, to držanje, taj osmeh... Ustvari, Tadić često izgleda kao glumac koji ne samo da glumi predsednika, nego ga i preglumljuje, tako da neretko deluje kao karikatura. Njemu sopstvena spoljnja obeležja odnose mnogo pažnje. Koštunica je bio autentični fanatik; Tadić je takođe fanatičan, ali samo u pogledu svoje ličnosti. Potpuno je posvećen isključivo svom imidžu.

*Govorili ste o svijesti predsjednika da su "oni" jači, o strahu. Ipak, osuđujući ubistvo francuskog navijača Bricea Tatona, predsjednik Tadić je nasilje na beogradskim ulicama povezao s nasiljem koje je počelo devedesetih, s ratovima, zločinima, pobunom JSO-a, ukazao na opasnost fašizacije društva... Kako to tumačite?
Da, to je karakteristično. Tadić zaista ponekad obeća zaokret, ali od toga ništa ne realizuje. Zaleti se i odmah stane. Nije u stanju da osudi genocid u Srebrenici, a da odmah ne doda - svi su krivi, osuđujem svaki zločin... Pa, ne, ne, ne... Zločine za koje si odgovoran, jer živiš u zemlji u kojoj se zločinci slobodno kreću, e, o tome treba da govoriš. Ne pričaj i ne osuđuj one na koje ne možeš da utičeš... U mom kraju, na Paliluli, kada neko tako lepo priča, a ništa ne radi, kažu: imaš "žvaku", vola da ubiješ! E, tako i Tadić - nekada ima "žvaku", a iza toga - ništa! Inače, tačno je - Tadić je precizno nacrtao tu nit nasilja, ali, nažalost, ne verujem da razume da se ona nastavlja i vodi do Vuka Jeremića. Čuli ste šta Jeremić govori. Mislim da taj mali uopšte ne razume čemu služi.

*Čemu služi?
Iako mu se verovatno čini da pravi neku strašnu karijeru, mislim da ga Boris Tadić zloupotrebljava. Pošto je izbore dobio sa parolom - i Kosovo i Evropa - Tadić je odlučio da priča o Evropi, a da Jeremiću prepusti Kosovo. Svestan da od Kosova neće biti ništa, računa da će taj poraz biti shvaćen kao Jeremićev, a ne njegov lični. Ovaj mali to očigledno ne shvata i sa sve više žara tone u te nacionalističke budalaštine. Nisam siguran da Boris Tadić, kada se sretne sa evropskim diplomatama, ne kaže: pa to priča ovaj mali. Znate, suviše je mlad i vatren; veliki patriota, pa ga ponese.

*Ipak, po svim istraživanjima, Jeremić u Srbiji ima podršku veću od Borisa Tadića.
To je snaga Koštunicine Srbije. Tzv. obični ljudi se osećaju frustrirani lošom slikom koju svet o nama ima, pa su ljuti, puni besa. Ovde uporno pokušavamo da napravimo nekakve komisije za brendiranje Srbije, ne shvatajući da je naš brend ratni zločin. Po tome nas znaju, a ne po splavovima, Nikoli Tesli ili sarmama. Nemce to prati šezdeset godina. Civilizovani svet izbegava da pominje, ali, koliko god se polomili da dokažu da to više nisu, svi za Nemačku uvek misle - eh, oni su imali Hitlera, holokaust, logore... Nažalost, Srbija se i ne lomi da dokaže suprotno. Imamo loš imidž koji obični ljudi doživljavaju kao nepravedan. Svet nam je uveo sankcije, bombardovali su nas, ne daju nam šengenske vize... To osećanje uskraćenosti koje ima osnova rađa bes i gnev koje eksploatišu radikalna, nacionalistička struja, što se pretvara u mržnju prema Albancima, Hrvatima, Clintonu, Bošnjacima... Nevolja je što u tom besu i mržnji zaboravljamo da smo za sve sami krivi.

*Kada govorite o frustriranosti građana, o bijesu prema međunarodnoj zajednici, o osjećaju prikraćenosti, moram da Vas pitam postoji li zemlja na Balkanu kojoj je isti taj svijet napravio više ustupaka?
U pravu ste, ali nama se, upravo zbog tih ustupaka, čini da se sve to podrazumeva, da ih čak nije bilo dovoljno. Verujem da ljudi misle: mora da je ta Evropa zbog nečega kriva čim nam ovoliko titra. Pa, pogledajte Dayton! Hrvatska vojska, kada je zaustavljena od strane Amerikanaca, bila je pred Banjalukom. Pratili ste suđenja pred Međunarodnim sudom pravde, pred Haškim tribunalom...

*Ignoriranje dokaza, uvažavanje nevjerovatnih zahtjeva Srbije, gledanja kroz prste, popuštanja, potrebnih 55 posto, "mimo svijeta", za crnogorski referendum... Zaista, zbog čega to čini međunarodna zajednica?
Zbog toga što ne želi da se srpski narod oseti jedinim krivcem, zbog toga što žele da nam sačuvaju obraz, da ne dozvole da ispadnemo najveći i dugoročni gubitnici... Očigledno je da su, kako bi nas pacifikovali, hteli nešto da nam daju. Ali, mi se ne damo pacifikovati. Naš poraz nije bio dovoljno jasan, dato nam je više nego što nam pripada, iz čega smo razumeli da nismo nizašta krivi. Tadić ode u New York i kaže: "Niko Srbiji ne može da drži lekcije iz poštovanja ljudskih prava!" Pa, ta izjava je autistična! Imate utisak da je izgovara čovek koji ne živi ovde. Ili Koštunica: "Koji smo mi to ljudski ili božanski zakon prekršili da nas tako kažnjavate?!" Ej, bre, seti se, čoveče! Nije to tako teško! Uvek su nam bili krivi drugi koji su, u suštini, samo reagovali na džumbus koji smo stvarali. Moramo konačno priznati da je tokom devedesetih u Jugoslaviji postojao jedan, glavni akter - Srbija. To je bio one man show! Svi ostali su reagovali. Kako? Borbom, zločinima, kako god hoćete. Druga je stvar što to ne priznajemo i što nam međunarodna zajednica pomaže da se Miloševićev i poraz Srbije nikada ne dovedu do kraja. To nam je poslužilo da istrajavamo na politici zbog koje smo bili poraženi. Možda je i to jedan od razloga anomije koja vlada u Srbiji. A trenutna paraliza predsednika, Vlade i svih institucija, posledica je, pored svega spomenutog, i činjenice da su ovde uvek postojale dve nepomirljive vizije.

*Koje?
To je suštinska dilema Srbije sa kojom se ona bori dve stotine godina. Nedavno sam razgovarao sa Latinkom Perović i rekao joj da mislim da je Srbija uvek imala samo dve partije. Čak i kada su komunisti bili na vlasti, u okviru tog jednopartijskog sistema, postojale su dve partije - evropska i patriotska. Uostalom, rekao sam gospođi Perović, i vaši liberali su zbog toga pali. Svaka proevropska, liberalna, otvorena opcija ovde uvek dobije batine, uvek nastrada. Po tom se šavu sve cepa. Dok svet ide, mi i dalje vodimo jalove rasprave šta da se radi, ostajući zakopani u svoju glupu dilemu. To je ono što kaže historičarka Dubravka Stojanović: problem ostaje isti, samo se degeneriše. I, vidite... Početkom devedesetih, prisustvovao sam osnivačkoj skupštini Demokratske stranke na kojoj je bilo mnogo mojih prijatelja. Očekivano je i normalno bilo da u tu partiju i sam uđem.

*Zašto niste?
Evo, reći ću vam. Moj tadašnji prijatelj, Kosta Čavoški, kao jedan od osnivača Demokratske stranke, rekao mi je da očekuje od mene da uzmem člansku kartu novoosnovane partije. Tražio sam da najpre pogledam program. "Ma, daj, šta će ti program?!" - bunio se. "Znaš sve". A program se sastojao iz dva dela. Prvi bih potpisao bez razmišljanja. Drugi deo je bio nacionalistička, Miloševićeva priča, između ostalog i o Kosovu koje je i tada bilo važno. Nisam se učlanio u DS. Hoću da kažem da i ta stranka, koja danas formalno ima gotovo apsolutnu vlast, pa samim tim i veliku odgovornost, u svom programu ima destruktivni šraf, konflikt, protivrečnost koja je razvlači. Godinama su se cepali po tom šavu, pa su vremenom, sećate se, DS napuštali Nikola Milošević, Kosta Čavoški, Koštunica... Po istom principu je izbačen i Čedomir Jovanović. DS uvek pokušava da nađe nekakav centar koji je jednostavno nemoguće naći. Zbog toga je Čedomir Jovanović postao najomiljeniji neprijatelj Demokratske stranke.

*Zbog čega?
S obzirom na to da je DS skliznuo prema desnici, boji se osipanja članstva. Taj dualitet, to je pragreh Demokratske stranke. Začeti su nakazno i to traje.

*Kada već spominjete Čedomira Jovanovića, kako Vam danas izgleda Liberalno-demokratska partija?
Voleo bih da me to ne pitate.

*Pošto već jesam, slažete se da objavim ovaj odgovor?
Naravno, ako je to odgovor.

*Jeste, vrlo jasan.

 

Slavoj Žižek za "Deutsche Welle"

Najbolje je da se Kosovo udruži sa Albanijom

Slovenski filozof svjetskoga glasa Slavoj Žižek boravio je ovih dana u Crnoj Gori gdje je održao nekoliko predavanja. U razgovoru za "Deutsche Welle" govori o odnosima Europske unije i Balkana

“Mnogi moji prijatelji, takozvani radikalni ljevičari, su protiv Europske unije. Kažu, EU je samo mehanizam velikog kapitala da nameće svoje standarde, da se brže demontira socijalna država itd. Možda je to istina. Ali, nažalost, mi smo dio europskog svijeta bili mi unutar ili izvan EU-a. Iskustvo pokazuje da ako si izvan još te više iskorištava EU. Tako da nije alternativa ostati izvan. Alternativa je samo ući unutra i unutar Europe pokušati da se napravi neka lijeva koalicija. Mislim da svijetu danas treba Europa više nego ikad“, kaže Žižek.

Na pitanje, smatra li da se mijenja politika Bruxellesa prema Balkanu i da pušu neki novi vjetrovi, Žižek odgovara: “To je istina. Ali, nažalost, i sada dolazi kritična strana. Iskustvo barem u posljednjih desetak godina pokazuje da se Europa, nažalost, ne može uzdići do razine nekog ozbiljnog projekta. No, mislim da zbog sasvim određenih geopolitičkih razloga sada stvari bolje stoje za Balkan.“

DW: Kako vidite ulogu Srbije u svemu tome?

Žižek: „Srbija treba sama odlučiti. I to ne samo u tom zaoštrenom političkom smislu da prizna svoje zločine u Bosni itd., već je problem mnogo ozbiljniji. Mislim da se Srbija, pa i ne samo ona, još zaista nije odlučila za neku modernu Europu. Ovdje postoje diobe i traume, tako da bitka još nije dobivena. Jer, nije stvar samo u Srbiji. Nažalost, čak i drugdje po Europi nacionalistički populizam jača.“

DW: Kakva je po vama budućnost Kosova?

Žižek: „To pitanje mi je donijelo mnogo teškoća. Situacija je prilično iracionalna. Sada ću kazati nešto apsurdno. Možda je najbolje da se Kosovo kroz neku međunarodnu koordinaciju udruži s Albanijom. To bi bilo dugoročno jedino racionalno rješenje. Jer, potpuno je ludo imati dvije države sasvim istog naroda. Zato sam ja bio skeptičan do samostalnosti Kosova. To je bio dio neke američke strategije, koja, sada se vidi, dugoročno ne rješava problem.

Na primjer, meni su prijatelji s Kosova kazali da su prvo bili veseli a kada su htjeli izgraditi autoput Priština-Tirana trebali su to takoreći raditi skriveno. Jer, međunarodni zvaničnici su paranoidni i ne žele nikakve tješnje veze između Albanije i Kosova. Dakle, to je cijena koju plaćaš ako suviše zavisiš od dobre volje velikih sila. Zato mislim da situacija ni u BiH ni na Kosovu još nije riješena. Dobro, nekako se kratkoročno stabilizirala. Bolje je to nego rat. Ali, i u Bosni i na Kosovu vidi se, bojim se, nemamo još dugoročne formule.“

* Razgovor sa Žižekom preuzet je sa portala Deutsche Welle.